Ловац

„Мла­ди Вид (по­вре­ме­но и, та­ко­ђе мла­ди, исто­рик Сто­јан) пи­шчев је al­ter ego. Кроз ње­го­ва уста на ја­ви, кроз ње­го­ве по­вре­ме­не до­жи­вља­је у сну (ка­сни­је и кроз сом­нам­бул­не аван­ту­ре Ме­за) стру­ји пи­шчев ток ми­сли, ис­пу­њен ко­мен­та­ри­ма, ком­па­ра­ци­ја­ма и ре­ми­ни­сцен­ци­ја­ма. Он при­зи­ва Иго­о­ве les mi­se­ra­bles, а мо­гао је исто та­ко и На­зо­ро­вог га­ли­јо­та Ве­ли Јо­жу. Или Бал­за­ко­вог (Le père Go­ri­ot) кри­ми­нал­ца Во­тре­на ко­ји отва­ра очи Еже­ну де Ра­сти­ња­ку, сту­ден­ту из про­вин­ци­је: ‘Сви­јет је скуп ва­ра­ли­ца и пре­ва­ре­них’.

Око­сни­ца у тки­ву Лов­ца је искон­ска бор­ба из­ме­ђу До­бра и Зла. Ма­да је­дан фи­ло­зоф ре­че да се, да­нас, ту­ку два Зла, по­што је До­бро сво­ју бит­ку из­гу­би­ло при­је ми­ли­он го­ди­на, То­мић сма­тра да ни­је баш та­ко. У то­ме се осла­ња на на­род­но увје­ре­ње да је До­бро крај­њи по­бјед­ник. Кад ре­ал­на бит­ка ни­је обе­ћа­ва­ла по­во­љан ис­ход, ко­лек­тив­на на­да би по­се­гла за бај­ком, ле­ген­дом, пје­смом, анег­до­том. По­при­ште је из­мје­шта­но у Ше­хер­за­ди­не при­че, Пје­сму о Ро­лан­ду (Фран­цу­ска), у Ка­ле­ва­лу (Фин­ска), у Еп о Ма­на­су (Кир­ги­стан). На на­шем тлу смо се злу од­у­пи­ра­ли опје­ва­ва­ју­ћи под­ви­ге ствар­них или из­ми­шље­них ли­ко­ва, да­ри­вав­ши их нат­при­род­ном сна­гом (Кра­ље­вић Мар­ко, Ср­ђа Зло­по­гле­ђа), или ван­зе­маљ­ским си­ла­ма (Ви­ла Ра­ви­јој­ла). Та­ко се ви­је­ко­ви­ма ма­штом пре­но­сио пла­ми­чак на­де, све­ти­ло за сва не­по­чин­ства ја­че­га. Ог­њен То­мић са­вре­ме­ним Ка­и­ни­ма су­прот­ста­вља бај­ко­ви­те пу­сто­ло­ви­не сво­јих ју­на­ка у има­ги­нар­ним кра­љев­стви­ма и на­ро­ди­ма (Ме­ној­ци, Пле­ти­ко­се, Ути).“ (Из поговора Бошка Ломовића)