„Млади Вид (повремено и, такође млади, историк Стојан) пишчев је alter ego. Кроз његова уста на јави, кроз његове повремене доживљаје у сну (касније и кроз сомнамбулне авантуре Меза) струји пишчев ток мисли, испуњен коментарима, компарацијама и реминисценцијама. Он призива Игоове les miserables, а могао је исто тако и Назоровог галијота Вели Јожу. Или Балзаковог (Le père Goriot) криминалца Вотрена који отвара очи Ежену де Растињаку, студенту из провинције: ‘Свијет је скуп варалица и преварених’.
Окосница у ткиву Ловца је исконска борба између Добра и Зла. Мада један филозоф рече да се, данас, туку два Зла, пошто је Добро своју битку изгубило прије милион година, Томић сматра да није баш тако. У томе се ослања на народно увјерење да је Добро крајњи побједник. Кад реална битка није обећавала повољан исход, колективна нада би посегла за бајком, легендом, пјесмом, анегдотом. Поприште је измјештано у Шехерзадине приче, Пјесму о Роланду (Француска), у Калевалу (Финска), у Еп о Манасу (Киргистан). На нашем тлу смо се злу одупирали опјевавајући подвиге стварних или измишљених ликова, даривавши их натприродном снагом (Краљевић Марко, Срђа Злопоглеђа), или ванземаљским силама (Вила Равијојла). Тако се вијековима маштом преносио пламичак наде, светило за сва непочинства јачега. Огњен Томић савременим Каинима супротставља бајковите пустоловине својих јунака у имагинарним краљевствима и народима (Менојци, Плетикосе, Ути).“ (Из поговора Бошка Ломовића)
L’instituteur – Учитељ, Париз–Paris (1917–1918)
На крилима Урила
Клетва поља Суранова
The Scent of Almond in Cambodia
Мирис зрелог жита
А возови су пролазили, давно...
Школе у држави Немањића
Додир душа
Спартак. На атлетским стазама Сакула и Опова
Српска православна црква у Дубровнику
Не тражим да знаш
Моји професори
Кнегиња Љубица
Сеоски адресар за мање упућене
Бисер на дну мора 