У лавиринту стихије савременог света, питања и чуђења

„Окре­ће­мо се, са­да, пре­ма исто­ри­ји, не­из­бе­жно и ве­о­ма ко­ри­сно, не са­мо да би­смо се­бе бо­ље раз­у­ме­ли, већ да би­смо се бо­ље од­ре­ди­ли пре­ма по­тре­ба­ма са­да­шњег тре­нут­ка у хо­ду пре­ма су­тра­шњи­ци, што зна­чи: не­пре­ста­но тра­га­мо за од­го­во­ром где се на­ла­зи­мо и ку­да ми то иде­мо, ка ко­јој оба­ли пли­ва­мо. Упра­во нас то тра­га­ње и да­ље по­ве­зу­је, чи­ни нас љу­ди­ма и омо­гу­ћа­ва нам да то и оста­не­мо. Од Со­кра­то­вог вре­ме­на па до на­шег мо­дер­ног до­ба, људ­ски род тра­га за од­го­во­ри­ма на су­штин­ска жи­вот­на пи­та­ња: ко смо ми и за­што смо ов­де.

У те­ма­ти­ци мо­јих тек­сто­ва, grosso modo, ко­ји сле­де, ве­о­ма ме уз­бу­ђи­ва­ла Си­зи­фо­ва суд­би­на, али ни­шта ма­ње и мит о Про­ме­те­ју. Оста­ло је, ме­ђу­тим, ја­че уве­ре­ње да је два­де­сет пр­ви век ру­жно по­чео, да се, по ре­чи­ма Чом­ског, на­ла­зи­мо на ‘са­мом ру­бу про­ва­ли­је’, и не ви­ди­мо мно­го шан­си да ће би­ти бо­ље. Не­пред­ви­дљи­во увек мо­же да се де­си. Ве­ли­ки Бог слу­чај, не рет­ко, ну­ди нам истин­ску при­ли­ку да се у сва­кој но­вој си­ту­а­ци­ји, по­но­во уве­ри­мо да је исто­ри­ја ла­нац слу­ча­је­ва ко­ји се ни у ком до­га­ђа­ју не мо­гу под­ре­ди­ти не­ком од­ре­ђе­ном си­сте­му, чи­ју нам ‘кре­а­тив­ну ве­шти­ну’ фи­ло­зо­фи­ја ну­ди као за­ме­ну за ре­ли­ги­ју.“ (Аутор)