„Јојић пише о свом родном крају (највише о Пиви, свом селу Пишчу и Шкрки), о детињству, школовању, запослењу, о својим рођацима и пријатељима, историјским догађајима везаним за тај крај, градњи хидроелектране Пива и о расељавању житеља из околних села, због те градње. Пише и о обичајима, преварама, осветама, о цркви у Пишчу.
Дакле, ово је још један Јојићев прозни напор да у садејству с околностима, које су га као аутора обузимале, и овога пута, у маниру једног реалистичког приповедања, допуни свој животопис тумачењем тих истих околности, ситуација и атмосфере за које је сматрао да су релевантни. Може се рећи и да је Јојић у овим причама кретао од локалног ка универзалном и обратно.
Он вешто води приповедачку нит, без застоја, скретања лево-десно, односно без разводњавања приче, јер у њој нема места као у роману да се размахне и обухвати много ликова, дужи временски период, више топонима, паралелну или цикличну драматургију, итд. Користи и нарацију и дијалог, и монолог и дескрипцију.
Пише ијекавицом. Користи говор завичаја који је пун локализама. Навешћу неке од њих: влаке, дебе, јомужа, батурице, шкањ, прекракати, катава, мераје, љесе, шкрабија, виђелица, итд.
Препоручујем збирку прича Радомира Баја Јојића, због разноврсности тематике, вештог вођења нарације, због детаљних описа догађаја тако да читалац има утисак да им присуствује и да је и сам у центру тих збивања, тако да постаје њихов учесник, односно сведок.“ (из поговора Радојке Милошевић)
О граде мој; завичајна антипоема 