Токови живота

„Јојић пише о свом род­ном кра­ју (нај­ви­ше о Пи­ви, свом се­лу Пи­шчу и Шкр­ки), о де­тињ­ству, шко­ло­ва­њу, за­по­сле­њу, о сво­јим ро­ђа­ци­ма и при­ја­те­љи­ма, исто­риј­ским до­га­ђа­ји­ма ве­за­ним за тај крај, град­њи хи­дро­е­лек­тра­не Пи­ва и о ра­се­ља­ва­њу жи­те­ља из окол­них се­ла, због те град­ње. Пише и о оби­ча­ји­ма, пре­ва­ра­ма, осве­та­ма, о цр­кви у Пи­шчу.

Да­кле, ово је још је­дан Јо­ји­ћев про­зни на­пор да у са­деј­ству с окол­но­сти­ма, ко­је су га као ауто­ра обу­зи­ма­ле, и ово­га пу­та, у ма­ни­ру јед­ног ре­а­ли­стич­ког при­по­ве­да­ња, до­пу­ни свој жи­во­то­пис ту­ма­че­њем тих истих окол­но­сти, си­ту­а­ци­ја и ат­мос­фе­ре за ко­је је сма­трао да су ре­ле­вант­ни. Мо­же се ре­ћи и да је Јо­јић у овим при­ча­ма кре­тао од ло­кал­ног ка уни­вер­зал­ном и обрат­но.

Он ве­што во­ди при­по­ве­дач­ку нит, без за­сто­ја, скре­та­ња ле­во-де­сно, од­но­сно без раз­вод­ња­ва­ња при­че, јер у њој не­ма ме­ста као у ро­ма­ну да се раз­мах­не и об­у­хва­ти мно­го ли­ко­ва, ду­жи вре­мен­ски пе­ри­од, ви­ше то­по­ни­ма, па­ра­лел­ну или ци­клич­ну дра­ма­тур­ги­ју, итд. Ко­ри­сти и на­ра­ци­ју и ди­ја­лог, и мо­но­лог и де­скрип­ци­ју.

Пи­ше ије­ка­ви­цом. Ко­ри­сти го­вор за­ви­ча­ја ко­ји је пун ло­ка­ли­за­ма. На­ве­шћу не­ке од њих: вла­ке, де­бе, јо­му­жа, ба­ту­ри­це, шкањ, пре­кра­ка­ти, ка­та­ва, ме­ра­је, ље­се, шкра­би­ја, ви­ђе­ли­ца, итд.

Пре­по­ру­чу­јем збир­ку при­ча Ра­до­ми­ра Ба­ја Јо­ји­ћа, због ра­зно­вр­сно­сти те­ма­ти­ке, ве­штог во­ђе­ња на­ра­ци­је, због де­таљ­них опи­са до­га­ђа­ја та­ко да чи­та­лац има ути­сак да им при­су­ству­је и да је и сам у цен­тру тих зби­ва­ња, та­ко да по­ста­је њи­хов уче­сник, од­но­сно све­док.“ (из поговора Радојке Милошевић)