Срцеведац

Нај­но­ви­ја пе­снич­ка књи­га Гор­да­не Јеж Ла­зић на­ста­вља уне­ко­ли­ко пре­по­зна­тљив стил и по­е­ти­ку из прет­ход­них из­да­ња, али са мно­штвом но­вих мо­ти­ва, нео­бич­них је­зич­ких спрего­ва и про­до­ра у но­во и не­по­зна­то. На­и­ме, нај­ве­ћи број ових пе­са­ма у сло­бод­ном стиху кон­це­пиј­ски, са­др­жај­но и сим­бо­лич­ки за­сни­ва се на алу­зи­ја­ма и асо­ци­ја­ци­ма, односно на ре­флек­си­ја­ма и ре­ми­ни­сцен­ци­ја­ма из би­блиј­ског, су­мер­ског, ан­тич­ког, старословен­ског и фол­клор­ног ми­љеа (де­вет кру­го­ва па­кла, Ен­ки­ду, Гил­га­меш, Вергилије).

На­слов­на ко­ва­ни­ца је, за­пра­во, реч сло­вен­ског по­ре­кла и озна­ча­ва по­зна­ва­о­ца људ­ске душе. По­е­те­са је, да­кле, она ко­ја тра­га, же­ли да спо­зна и от­кри­је тај­ну и ду­би­ну људ­ске ду­ше, што у етич­ком и ства­ра­лач­ком сми­слу пред­ста­вља ве­ли­ки иза­зов и зах­те­ва од­ре­ђе­ну по­зор­ност. Је­згро­ви­ти и елип­тич­ни сти­хо­ви, углав­ном, оства­ре­ни у пр­вом ли­цу јед­ни­не, при­ка­зу­ју и илу­стру­ју ње­ну лич­ну лир­ску оп­ти­ку, чи­ја умет­нич­ка и из­ра­жај­на артикулација по­не­кад под­се­ћа на ла­пи­дар­ност ис­ка­за Вас­ка По­пе и Мом­чи­ла Настасијевића. (Из поговора Ми­лу­тина Ђу­рич­ко­вића)