Смоква у Београду

Ми­о­драг Јек­нић је ус­пео да у сва­кој сво­јој пе­сми до­ча­ра ствар­ност бли­ску ствар­но­сти у ко­јој са­вре­ме­но де­те жи­ви. Он ви­ђе­ња све­та и жи­во­та сли­ка и ар­ти­ку­ли­ше жи­вим је­зи­ком де­тињ­ства, ме­ром ње­го­вог сми­сла и раз­у­ме­ва­ња по­ја­ва, про­ме­на, ства­ри и пред­ме­та.

Де­тињ­ство је са­мо по се­би, по при­ро­ди сво­јој, по­е­зи­ја. Пе­сник от­кри­ва ту по­е­зи­ју де­тињ­ства, тај за­ча­ра­ни свет ду­ха, игре и ле­по­те, он сли­ком и зву­ком ре­а­ли­зу­је ње­го­ву и ре­ал­ну и ме­та­фи­зич­ку буд­ност, он у пе­снич­ким тек­сто­ви­ма по­твр­ђу­је са­му су­шти­ну деч­јег по­сто­ја­ња.