„Посвета: На цести код Босанског Петровца, 7. августа 1995. хрватски пилоти су бомбардовали колону српских прогнаника и тада су погинули: Даринка Дрча (68) и њени унуци Јовица Дрча (6) и Мирјана Дубајић (21), брат и сестра Невенка Рајић (11) и Жарко Рајић (9), Крстан Вуковић (44) и његов син Дарко Вуковић (13), Бранко Стјеља (72) и његов син Мирко (34).
Несретна српска хисторија поновила је на истом мјесту трагедију: нацистичким њемачким авионима убијена је седмогодишња Марија у Другом свјетском рату, којој је Бранко Ћопић посветио своју бесмртну пјесму На Петровачкој цести“.
*
„Ово је неуобичајена књига за дјецу и о дјеци чији су коаутори ДЈЕЦА. Збирка пјесама је сукус дјечијих идеја, њиховог доживљавања свијета и живота. Настала је тако што сам писмене радове мојих ђака виших разреда основне школе (узраст од десет до тринаест година) из прозе преточила у стихове попут композитора који ствара симфонију. Било је то у Југославији, у раздобљу од 1961. до 1964. Надам се да данашња дјеца у Србији нису промијенила однос према темељним вриједностима живота. Барем не сва, у овом немилом невремену у којем дјеца убијају дјецу. Тјешим се да су то тек ријетки изузеци.
Србију треба да осоколе позитивни примјери као што је генијални и племенити Михајло Спорић, који је на три интернационална натјецања освојио три златне медаље, а уписао се на Харвард и у току друге године студија преминуо. Професор београдске Математичке гимназије описује га као једнога од најбољих ђака. Његове гимназијске колеге снимиле су филм о Михајлу и продужиле му да живи још дуго, дуго након свог физичког краја. Ја сам аутор само теоријског завршног дијела ове књиге.“ (Ауторка)
