„У читавом том конгломерату збивања, где судбина нема сомотске рукавице и не глади и не милује саме актере дешавања, постоји неко место, где бораве сигурност, лепота и спас; баш ту, у највеће дубине душе, професор Љубомир Шевић се спушта, и ту хвата одблеске среће, оне одблеске који дају потпуну интегралност и сачињавају идентитет, где једино постоји мир, и где је човек оно што заиста јесте.
Јунаци овог романа, Љубомир и Воја, носиоци су лепоте речи, то је њихова мисија, она најфинија, најстраснија, као и она прећутна, трагање за идентитетом. Није друштво то које негује хришћанску врлину, то може само појединац, можда управо онај кога гура та ’висока светлост’.“ (Из поговора Милована Станковића)
Ко смо – одакле смо
Шавник из заборава
Милош Обилић у народној поезији и легенди
Крваво љето у Љубињу 1941.
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World
Тако се гради кућа
Српска православна црква у Фочи
Почело је са сновима
Славно доба Херцеговине; Спомен-књига о Херцеговачком устанку 1875–1878.
Izaći iz Sarajeva i drugi spisi
Сунчани поздрав
Заблуде и истина о „Цркви босанској“ 