Приче из белог града

„Ка­да сам пре де­се­так го­ди­на чи­та­ла при­че из ове књи­ге, по јед­ну сва­ког ме­се­ца у ча­со­пи­су Сло­во, до­жи­вља­ва­ла сам их као књи­жев­но-ху­мо­ри­стич­ки за­чин по­сут по ак­ту­ел­ним те­ма­ма нај­бо­љег ча­со­пи­са на срп­ској ћи­ри­ли­ци у Ка­на­ди. По­кре­тач и глав­ни уред­ник Сло­ва, Во­јо Ма­чар ни­је мо­гао да обез­бе­ди да­ље из­ла­же­ње ча­со­пи­са, али нас је об­ра­до­вао иде­јом да нам осве­жи се­ћа­ње на свој ства­ра­лач­ки пе­ри­од од 2006. до 2009. из­да­ва­њем сво­јих при­ча, об­ја­вљи­ва­них у Сло­ву, што до­жи­вља­ва­мо на не­ки на­чин и као ре­ми­не­сцен­ци­ју ча­со­пи­са.

По­ве­за­не у јед­ну це­ли­ну, приче се до­жи­вља­ва­ју не са­мо као ис­по­вед­на про­за, већ и као бри­жљи­во, ефект­но сро­че­ни за­пи­си о суд­би­ни из­бе­гли­ца из Бо­сне, што је и да­нас ак­ту­ел­на те­ма, ка­ко у Ср­би­ји, та­ко и у ра­се­ја­њу. У овом шти­ву на са­мо­сво­јан, упе­ча­тљив на­чин пул­си­ра син­дром се­о­ба Цр­њан­ског. Да­кле, нај­о­се­тљи­ви­ја и нај­при­јем­чи­ви­ја те­ма за да­на­шње чи­та­о­це, не са­мо срп­ске, већ це­лог све­та.

Аутор књи­ге, исто­вре­ме­но и њен глав­ни ју­нак, од по­ло­ви­не де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка жи­ви у Ју­жном Он­та­ри­ју. Че­ти­ри рат­не го­ди­не у из­бе­гли­штву су обе­ле­жи­ле ње­го­во би­ће, ње­го­ву суд­би­ну…“ (Из рецензије Катарине Костић)