Блиске даљине – Москва и Кијев

„Чо­век у мла­до­сти нај­че­шће пу­ту­је из ра­до­зна­ло­сти и за­до­вољ­ства, за сво­јим сно­ви­ма и емо­ци­ја­ма. У јед­ној де­о­ни­ци жи­во­та из са­знај­не и ства­ра­лач­ке зна­ти­же­ље и по­тре­бе. У не­ком зре­ли­јем до­бу, на­ро­чи­то по­сле ве­ли­ких олу­ја и гу­би­та­ка, пу­ту­је по инер­ци­ји и ну­жно­сти, из до­са­де или оча­ја­ња. Та­да пу­то­ва­ње де­лу­је окре­пљу­ју­ће, као лек и те­ра­пи­ја; по­ма­же да се све лак­ше под­не­се. А по­не­кад је све ово по­ме­ша­но.

Пу­то­ва­ње је и су­о­ча­ва­ње се­бе са све­том, са­би­ра­ње и од­у­зи­ма­ње. Оно ни­је са­мо до­жи­вљај и фак­то­гра­фи­ја, већ за пра­вог пут­ни­ка, пре све­га, бу­дан сан и има­ги­на­ци­ја. Иако су ми ова пу­то­ва­ња, у не­ким тре­ну­ци­ма, из­гле­да­ла као да „по вје­тру пу­ту­јем”, опо­ми­њао ме Ње­го­шев глас: „Гре­хо­та је на пу­то­ва­ње ви­ка­ти”. Ма ка­кво оно би­ло. Чо­век се на пу­то­ва­њу са со­бом са­ста­вља.” (Аутор)