„Човек у младости најчешће путује из радозналости и задовољства, за својим сновима и емоцијама. У једној деоници живота из сазнајне и стваралачке знатижеље и потребе. У неком зрелијем добу, нарочито после великих олуја и губитака, путује по инерцији и нужности, из досаде или очајања. Тада путовање делује окрепљујуће, као лек и терапија; помаже да се све лакше поднесе. А понекад је све ово помешано.
Путовање је и суочавање себе са светом, сабирање и одузимање. Оно није само доживљај и фактографија, већ за правог путника, пре свега, будан сан и имагинација. Иако су ми ова путовања, у неким тренуцима, изгледала као да „по вјетру путујем”, опомињао ме Његошев глас: „Грехота је на путовање викати”. Ма какво оно било. Човек се на путовању са собом саставља.” (Аутор)
Косово и Метохија – српска баштина
Дневник Леоне Југин
Из Лајпцига до Лужице. Лужички Срби у стварности и предању
Листања
Травничке свјетиљке
Обриси у магли
Сто песама за Максима
Тумарања
L’instituteur – Учитељ, Париз–Paris (1917–1918)
Отисци времена – из културног летописа Срба у Канади
Двострукe рефлексиjе
Српска православна црква у Дубровнику
¿Qué diría Che?
Прсти лудих очију
Вожд Карађорђе у руским хроникама 