„Човек у младости најчешће путује из радозналости и задовољства, за својим сновима и емоцијама. У једној деоници живота из сазнајне и стваралачке знатижеље и потребе. У неком зрелијем добу, нарочито после великих олуја и губитака, путује по инерцији и нужности, из досаде или очајања. Тада путовање делује окрепљујуће, као лек и терапија; помаже да се све лакше поднесе. А понекад је све ово помешано.
Путовање је и суочавање себе са светом, сабирање и одузимање. Оно није само доживљај и фактографија, већ за правог путника, пре свега, будан сан и имагинација. Иако су ми ова путовања, у неким тренуцима, изгледала као да „по вјетру путујем”, опомињао ме Његошев глас: „Грехота је на путовање викати”. Ма какво оно било. Човек се на путовању са собом саставља.” (Аутор)
Шта би рекао Че
Приче из Пиве
Сабрана дјела, Пасијанс или стрпљење
Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској / Suffering of the Serbian Orthodox Church in the Independent State of Croatia
Песништво Вука Крњевића
Срећа преплетена трњем
Мала приношења
Не осуђујте је више
Ширином ме притишће равница
Приче из Новог Травника
Порука мудрог зеца
Неурамљене слике с пута
Од Борака до Вишеграда – Илија Сарић, соколаш и равногорац
Живопис
Ђурђевданско јагње – приче о мојим Циганима
Шта те боли, Јупитере?
Крваво љето у Љубињу 1941.
Клупко спаса
Мирис фочанских ружа
Приче са терена
Ђевич камен
Војникова бресква
Црна Гора и Русија у вријеме анексионе кризе 1908–1909. 