Priča o svima nama

„Ивана Томић Блечић од свог ауторског првенца Сама међу људима, преко такође поетско-прозне књиге Путовање кроз љубав до путописа Прича о свима нама оставља интересантан и помало интригантан ауторски печат.

Док је у првој књизи ту мрежу спона тражила у социјалној адаптацији савременог човека, у другој у микросвету љубави, у путопису Прича о свима нама микросвет човека налази у макросвету неприкосновеног припадања, у суочавању човека и природе. Зашто суочавање? Ивана Томић Блечић не покушава да разлучи две вечне тајне живота, рађање и умирање, него оно што их повезује – само постојање.

У атмосфери овог путописа иза константно присутног обичног питања планинара у авантури: ‘Да ли је ово нормално?’ намеће се читав низ неизречених питања: Шта је, у ствари, успех? Чиме је детерминисан када искључимо његове спољне манифестације, друштвени статус и материјалне бенефиције које га прате?

Ауторка и њен тим пут Килиманџара крећу као зрели, остварени, успешни индивидуалци и свако од њих следећи личну мотивацију. Али, док нас води кроз свет ‘неке друге реалности’, док је ‘корак по корак’ све ближе врху, књижевно биће Иване Томић Блечић у ствари се спушта, све дубље у сопствену душу, толико да на врху запева ни мање ни више него песму Поноћ (из филма Тома). Душа нам је вечито неосветљена територија, зар не? Трагајући за одговорима наших запитаности, трагамо за светлошћу, усходимо духом. Фантастична је та антитеза у овом путопису – понирања у душу и успона на планину у исто време. Отуд по ‘освајању’ врха, ауторка каже: ‘Ухуру значи слобода. Ухуру је име највишег врха Африке. Освојили смо слободу, макар на трен’.” (Из поговора Гордане Јеж Лазић)