Пламен ивањданске свеће

„Ри­јеч је о књи­зи ко­ја има 24 при­че, што је по­ма­ло мит­ски број, и до­бро је да се та­ко на­мје­сти­ло – два­де­сет у пр­вом и че­ти­ри у дру­гом ци­клу­су. При­че су све крат­ке, не­ке чак из­ра­зи­то крат­ке и све су усмје­ре­не на је­дан сви­јет ко­ји је на не­ки на­чин ми­нуо, про­шлост. Али све те при­че вас­кр­са­ва­ју ту про­шлост и пре­но­се је у са­да­шњост, слу­те­ћи бу­дућ­ност. Та­ко да је ми­је­ша­ње вре­менâ не­што што је игра из­ме­ђу до­жи­вље­ног и при­по­ви­јед­ног вре­ме­на, из­ме­ђу не­ка­да­шње дје­вој­чи­це и са­да­шњег при­по­вје­да­ча из до­ба зре­ло­сти.

Ни­је слу­чај­но да ове при­че асо­ци­ра­ју на Пру­ста и на ње­го­во по­нов­но На­ђе­но ври­је­ме. Ри­јеч је упра­во о то­ме, о бу­ђе­њу вре­ме­на и успо­ме­на и бу­ђе­њу јед­ног сви­је­та ко­ји фор­ми­ра чо­вје­ка. Све те при­че но­се со­бом и јед­ну ме­лан­хо­ли­ју за оним што је би­ло и ми­ну­ло, али и јед­ну ра­дост што је то утка­но у жи­вот, и у оно што се зо­ве са­да­шњост и оно што се зо­ве бу­дућ­ност, ма ко­ли­ко она би­ла не­из­вје­сна. Оту­да и ви­со­ка осје­тљи­вост ове про­зе и отво­ре­ност за раз­ли­чи­та чу­ла.

Све ове при­че има­ју из­ра­зи­то лир­ски тон и за­пра­во је­су лир­ска про­за. Ве­жу се за до­жи­вљај ко­ји је вас­кр­сао уз пла­мен ивањ­дан­ске сви­је­ће, да алу­ди­ра­мо на на­слов пр­ве од ових при­ча, и ко­је у се­би има­ју по­че­сто не­што од пра­знич­ног, од све­тог вре­ме­на, па и од дје­ти­њег, ре­ли­ги­о­зног до­жи­вља­ја по­не­се­ног пре­ко пра­зни­ка и ти­тра­ја сви­је­ће.“ (из поговора проф. др Јована Делића)