Сведок и дете Козаре, Јован Шевић пише о ратном времену, о томе како су Козарчани туђи злочин учинили својом снагом и како су се борили против усташких и немачких хорди које су у суровом походу сејале пустош и смрт (у Другом светском рату живот је изгубило преко 40.000 Козарчана).
У Шевићевом приповедању има дубоке туге због непрегледне несреће народа у његовом родном крају 1942. године, али његова племенита мисао о Козари надмоћно бдије над животом и слободом човековом. Пастирево – „устаничко гнијездо“, с чијих се шумовитих висова пружа раскошан видик „све до мајке Козаре на истоку“ – било је у ратном вихору „народна кућа, нада у спас и слободу“.
Двострукe рефлексиjе
Из Божијег врта
Документи о страдању српских свештеника у Херцеговини 1914–1918
Крваво љето у Љубињу 1941.
Латице једног цвијета
Етнонационализација и геополитика. Изабрани радови
Купрешка огњишта, зборишта и згаришта
Седам јеврејских прича
Како, Вуче, деца уче
Причај бако још
Тако се гради кућа
Heroine from Innsbruck – Diana Obexer Budisavljević
Човек и време
Истина о смрти је лаж 