Могло би се у слободнијем поимању форме рећи да је ово нека врста поетског романа реке, јер већина песама има свој лирски сиже, дело врви од ликова, наративност је присутна али је редукована, а свеукупна структурна повезаност чини га целином која значењима дарује исконску причу о човековим спознајама, проживљавањима, самоћи, отпору који пружа чињеницама смртности и пролазности, афирмишући ум, креативност и тежњу ка Апсолуту. А, надасве показујући лепоту као продукт имагинације и воље: „ја сам лавиринт… калем који се одмотава”.
Поезија се дакле, код Богићевића, разумева као пут ка себи, откривање себе и света у који се то активно ја спушта као у лавиринт да би испитујући га створило себе посредством песме, те је ово заправо и лирска повест о потрази за идентитетом: „Како отићи све векове носећи / кад непогрешив хитац чека иза угла / себи под кожу и усправан бити / можда стати док химера мине”.
Клон
Кад вратнице шкрипну
Не могу престати да трагам. Изнад трагова и сенки
У златној смоли ћилибара
Срицање облака
Звјездани вијенац изнад планине
Несањане приче
Ширином ме притишће равница
Bishop Strossmayer, a Croat, Greater Croat or Yugoslav
Шта те боли, Јупитере?
Сербская православная церковь в Дубровнике
Српско-турски рат 1912.
Приче о истинама
Скит
Alone and On My Own
Елегије 