„Књижевница богатог и врсног опуса подарила нам је опет нову збирку стихова са необичним насловом: Очи Симониде Лепе. У овој збирци, као и у већини досадашњих, све је ваздушасто, лепршаво, етерично, у некој нестварној атмосфери збивања на земљи, па чак и у небеским сферама, у просторима нама непојамним и никоме, наравно, доступним. Треба бити филозоф па докучити тајне стварносних дешавања у овој поезији и продријети у херметичност тих стихова који, да би нас даровали својом љепотом, траже од нас апсолутну посвећеност и улажење у срж књижевне матрице.
Теме о којима пјева Ружица Комар варирају из збирке у збирку, али су њена највећа опсесија очи као изразити дио тијела, а још више душе. Очи су огледало нашег унутрашњег живота, наших узлета и падова, наших нада и потонућа. Њихов изглед нас одаје, можда и онда када то не желимо или када и не мислимо о томе. Комарова је посветила лијепу књигу својој мајци под насловом Очи моје мајке (2000), затим из њеног пера су изашле и Очи Сунчеве (2019) а сад, ево и Очи Симониде Лепе.
Полазећи од Ракићеве пјесме Симонида, у којој је опјевана млада краљица Симонида са ископаним очима на фресци у Грачаници, Комарова у више пјесма спомиње Лепу а њој је посвећена и уводна пјесма под насловом који носи и цјелокупна збирка: Очи Симониде Лепе. Ракић ће завршити своју пјесму Симонида стиховима: Тако на мене са мрачнога зида, / На почађалој и старинској плочи, / Сијају сада, тужна Симонида, / Твоје већ давно ископане очи… а Комарова ће се овој теми враћати у неколико пјесама из ове збирке, али је најупечатљивија и најбоља ова, прва пјесма.“ (Из рецензије Љиљане Лукић)
Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској / Suffering of the Serbian Orthodox Church in the Independent State of Croatia
Зора над Боровњацима
Записи Јефимије Обрадове
Вукодолске приче
Прст попријеко од срца
Elementi filozofske antropologije 2. Ranija shvatanja čoveka 