Most između tišine i snova

„Овај роман, у сваком случају потекао из емпирије, искуственог, доживљеног, води до пуноће љубави која ће се зацарити у уметности. И све је то код Жане Пешевске софистицирано, нежно, ненаметљиво, као ехо њеног унутрашњег гласа који пати, бори се и воли. Њено срце постаје звучна шума која пева химну љубави. Онај ко трага, наћи ће. И тако, Ана упознаје уредника у издавачкој кући, још једног мушкарца, или су сви мушкарци вероватно само један, онај из снова, онај идеални. Постоји потреба за кристализацијом љубави, за постављањем на трон. И он је леп, заводљив, али и он измиче реалности. И он некако нестаје, као ветар, несталан, привиђење. Јунакиња је изгледа најсрећнија у тим тренуцима очекивања среће него самог њеног кушања.

Непретенциозно, Жана Пешевска улази у наша срца и испуњава их лепим осећањима и идентификује се са нашим сопственим трвењима, маштањима, узлетима и атерирањима. Без тешких речи, без велике драме, одвија се пред нама један живот, а сваки живот је један роман. Зато и овај прихватите као птицу која је у прхуту голубијих крила кренула да вам отпева песму о љубави, оној вечној, неугаслој о каквој смо некада слушали и трудили се да верујемо да постоји. Жана Пешева верује. Због тога ћемо ове њене речи примити топло и са захвалношћу јер она нам их тако и шаље, као узданицу безлобија.

Живот јесте претекст за уметност, а уметност моћ да се освоји живот. Наша ауторка од свог живота ствара уметност. И, заиста, увек пишемо о себи. И овај мали љубавни роман сведочанство је једног времена, једне непоновљиве историје. А историја није само у збиљи, већ и у фантазијама, сновиђењима и жељама наше ауторке. Ништа занимљивије од живота самог. А колико је тек неодгонетнутог у животу једне романтичне жене осењене малим купидонима.“ (из поговора Славице Јовановић)