„За Милуна Миша Лубарду може се слободно рећи да је своју поетску нарав посветио одгонетању жене.
Лепота коју само жена доноси, није упоредива са неком другом, пре свега што једино она поседује моћ пред којом се разум клања. Лубарда је и у песмама ван ове књиге изградио своје име и показао да је жена узвишена стваралачка тачка којој стреми.
Песник скоро у свим приликама, као и у неприликама које љубав изазива, узима срце за сведока. Оно је јамац свему, било да се ради о срећном или несрећном тренутку. Тренутак све одлучује. То је барутана у којој и ватра станује.“ (Из поговора Слободана Ристовића)
Сувишни људи
Душа у пепелу
На ручку са животом
Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској / Suffering of the Serbian Orthodox Church in the Independent State of Croatia
Име ми је љубав 