Купрешка огњишта, зборишта и згаришта

„На осно­ву ра­су­те пре­те­жно пи­са­не гра­ђе, нај­ве­ћим де­лом об­ја­вљи­ва­не то­ком де­вет­на­е­стог и два­де­се­то­га ве­ка, на­сто­ја­ли смо да осве­тли­мо ве­ков­но би­ти­са­ње ку­пре­шких Ср­ба на овим про­сто­ри­ма, као и њи­хов жи­вот са Ку­пре­ша­ни­ма ри­мо­ка­то­лич­ке и му­сли­ман­ске ве­ро­и­спо­ве­сти. Ба­ви­ли смо се и срп­ским стра­да­њи­ма у два­де­се­том ве­ку, до­та­кав­ши се по­ко­ља ко­је је ор­га­ни­зо­ва­ла Не­за­ви­сна Др­жа­ва Хр­ват­ска и стра­да­њи­ма у вер­ско-гра­ђан­ском ра­ту од 1992. до 1995. го­ди­не.

У по­след­њем ра­ту у је­сен 1994. го­ди­не ку­пре­шки Ср­би, као и њи­хо­ви су­на­род­ни­ци са су­сед­них кра­шких по­ља, про­те­ра­ни су из сво­јих древ­них на­се­ља, а њи­хо­ва се­ла су, по­сле Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма, ра­зо­ре­на до те­ме­ља. На то­ме се ни­је ста­ло, упо­ре­до са за­ти­ра­њем срп­ских на­се­ља, по­ја­ча­ва­на су на­сто­ја­ња да се на овим про­сто­ри­ма за­тре срп­ско име. […]

У овој књи­зи го­во­ри­ли смо и о се­о­ба­ма Ку­пре­ша­на у Ли­ку, Сла­во­ни­ју и Дал­ма­ци­ју у ше­сна­е­стом и се­дам­на­е­стом ве­ку, где су они у но­ве пре­де­ле сти­гли као Ср­би, до­нев­ши пра­во­слав­ну ве­ру и кр­сне сла­ве.

Овом на­шом књи­гом на­сто­ја­ли смо да до­ка­же­мо да су Ср­би ве­ко­ви­ма бив­ство­ва­ли на Ку­пре­шкој ви­со­рав­ни, чу­ва­ли пра­во­слав­ну ве­ру, срп­ско име и отач­ко пре­да­ње и оста­ви­ли не­из­бри­си­ве тра­го­ве ду­хов­не и ма­те­ри­јал­не кул­ту­ре.“ (Аутор)

Промоција одржана у Градској библиотеци у Новом Саду, 19. фебруара 2020.