Књижевно стваралаштво Јована Н. Ивановића. Зборник радова

„Зборник чине две целине: избор критичара који су писали о стваралаштву Јована Н. Ивановића (уређено по областима – поезија, књижевна критика и студије, приређивачки рад, романи), а други део доноси библиографију, односно попис радова о овом књижевнику, а потом попис његових ауторских дела, односно књига и прилога у књижевној периодици.

Књижевне студије Ивановић је посветио бројним ствараоцима у књизи ‘Овидљавања’, која има два издања, а ‘Нова овидљавања’ су радови о другим ауторима. Неке од радова аутор је прво објављивао у књижевној периодици. Научност, вредноћу и систематичност какве је у тим текстовима показивао пренео је у две засебне књиге – у ‘Овидљавања’ и ‘Нова овидљавања’. Анализира и ствараоце прошлости и писце свог доба, а приступа свачијој поетици служећи се прецизним критичарским апаратом и различитим, модерним школама проучавања (теорија рецепције, структурализам итд.).

Јован Н. Ивановић проучава и дело Меше Селимовића у књизи ‘Поетичко и поезија у Селимовићевој Тврђави’. Ивановићев допринос је у томе што је уочио поезију, односно песме у оквиру текста ‘Тврђаве’, а критичари у овом зборнику скрећу пажњу на стручност и поткованост Јована Ивановића у оба текста и настоје да проникну у оно на шта дотад није обраћана пажња код других критичара. Важно је истаћи и то да овај аутор у својим књижевним студијама увек у поговору износи главне идеје својих радова.

Књижевнику Владимиру Поповићу, чије је песничко дело магистарска теза аутора, посветио је велики део свог рада, свестрано изучавајући његова књижевна остварења; писао је о драми ‘Малапарте’, о кантати ‘Лидија Сорели’, о поеми ‘Очи’. Ратна тематика се односи и на драму и на поему ‘Очи’ – ту су злочинства која су у Другом светском рату вршена над Србима, а Ивановић изриче и вредносни суд да је поема ‘Очи’ изнад Ковачићеве ‘Јаме’ и Куленовићеве ‘Стојанке мајке Кнежопољке’. Као гимназијски професор Ивановић је уочио слабу заступљеност ових дела у школској лектири.

Студија-хрестоматија о Теодору Павловићу такође свестрано осветљава лик овог културног посленика из 19. века (личности о којој се мало зна), између осталог уредника Летописа Матице српске и других новина, првог секретара Матице српске (дао јој нови устав), те историчара и књижевника, али кроз његов лик Ивановић баца зраке и на ондашњи дух и живот Хабзбуршке монархије. И у овој студији и уопште, Ивановић користи бројна знања из историје и историје књижевности, као и других хуманистичких наука, дајући на тај начин свим својим књигама дубину увида и ширину сагледавања.“ (из предговора Маје Белегишанин Ивановић)