Дванаест

„О три­де­се­то­го­ди­шњи­ци бол­ног и тра­гич­ног зби­ти­ја, стра­да­ња два­на­ест не­ду­жних ба­ња­луч­ких бе­ба, при­ме­ре­ном књи­гом огла­ша­ва се Дра­ги­ца Ђе­кић, пе­сни­ки­ња из Ре­пу­бли­ке Срп­ске. Што се до­го­ди­ло оног злог про­ле­ћа, пр­ве го­ди­не гра­ђан­ског ра­та ко­ји је бук­тао у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни. Кр­ва­ви рат­ни пла­мен већ је уве­ли­ко тра­јао и у не­ким дру­гим де­ло­ви­ма не­када­шње ју­го­сло­вен­ске др­жа­ве. А охо­ли и моћ­ни за све су оп­ту­жи­ли срп­ски на­род, ко­ји је у те­ме­ље та­кве др­жав­не за­јед­ни­це, у два свет­ска ра­та, при­ло­жио не­из­мер­не људ­ске жр­тве. И пре­ма ко­ме су при­ме­ни­ли без­об­зир­не од­ма­зде, ка­зне­не ме­ре и санк­ци­је. Ме­ђу ко­је спа­да и оне­мо­гу­ћа­ва­ње ави­он­ског ле­та, ка­ко би се из Бе­о­гра­да до­пре­мио ме­ди­цин­ски ки­се­о­ник, спа­со­но­сан за не­ви­на и не­моћ­на људ­ска би­ћа, тек при­спе­ла на овај свет.

О тра­гич­ним по­сле­ди­ца­ма ова­квог без­ум­ног чи­на го­во­ри у сво­јој пе­ва­ни­ји Дра­ги­ца Ђе­кић, у све­сци сти­хо­ва упра­во на­сло­вље­ној Два­на­ест. Чи­ји по­чет­ни стих до не­ба бол­но зву­чи: ‘Од стра­шне исти­не ср­це зе­бе’. У пе­снич­ко об­ли­ко­твор­ној фор­ми по­е­ме, са при­ме­са­ма то­на ба­ла­де, ту­жба­ли­це… Све­му ово­ме њен пе­снич­ки глас је при­ме­рен, на­гла­ше­ним са­о­се­ћа­њем и ду­би­ном бо­ла, је­зич­ком ба­ла­дич­ном ин­то­на­ци­јом и сти­ша­ном ме­ло­ди­јом. Ко­је при­ли­че осе­ћај­ном жен­ском пе­снич­ком би­ћу, ко­је је исто­вре­ме­но мај­ка и ду­го­го­ди­шњи про­све­тар, по свом људ­ском сен­зи­би­ли­те­ту бли­ско деч­јим би­ћи­ма. Та­ко­ђе је, пре­вас­ход­но, и пе­сник за де­цу, ко­ји до­бро по­зна­је деч­је ду­ше и свет. Све је ово би­тан за­лог за ова­кав по­се­бан пе­снич­ки тон и пев, ко­ји су под­стак­ну­ти и чи­ње­ни­цом да је све до­жи­вље­но и бол­но пре­жи­вља­ва­но из не­по­сред­не бли­зи­не.” (Из поговора др Мића Цвијетића)

Осврт објављен у „Гласу Српске”, 10. 9. 2022.