„Човек у младости најчешће путује из радозналости и задовољства, за својим сновима и емоцијама. У једној деоници живота из сазнајне и стваралачке знатижеље и потребе. У неком зрелијем добу, нарочито после великих олуја и губитака, путује по инерцији и нужности, из досаде или очајања. Тада путовање делује окрепљујуће, као лек и терапија; помаже да се све лакше поднесе. А понекад је све ово помешано.
Путовање је и суочавање себе са светом, сабирање и одузимање. Оно није само доживљај и фактографија, већ за правог путника, пре свега, будан сан и имагинација. Иако су ми ова путовања, у неким тренуцима, изгледала као да „по вјетру путујем”, опомињао ме Његошев глас: „Грехота је на путовање викати”. Ма какво оно било. Човек се на путовању са собом саставља.” (Аутор)
Луча микрокозма
Поглед из оштрог угла
Питома долина Лашва Брод
На раскрсници, књига друга
Ко ме све није гласао
Свих ових дана
Приче са терена
Земље и градови – дневник путовања 