„У свету историје никад краја разговору о коначним закључцима. Ова врста истраживања никад се не завршава, јер свако ново поколење има свога Канта и Хегела, Шпенглера или Тојнбија. Ови, а и толики други извори филозофско-историјске мудрости, јасно, никад не пресушују. Живе генерације увек изнова морају усвајати, промишљати и истраживати историју.
Познати историчар средњег века Хајден Вајт истражујући перспективе дела историчара XIX века уверава нас да се радови филозофа историје (Хегела, Маркса, Ничеа и Крочеа) ни по чему не разликују од дела ‘правих’ историчара (Мишлеа, Ранкеа, Токвила и Буркхарта); не разликују зато што и филозофи и историчари свој рад заснивају на сличним ‘модалитетима свести’ или фигурама имагинације. То значи да не постоји чиста историографија која не би истовремено била и филозофија историје, као и да је истраживање историје резултат прихваћене реторичке стратегије.“ (Аутор)
Шта би рекао Че
Starija poimanja politike 3. Razvoj novovekovnih shvatanja politike
Проповед
Стаза
Песме и пјесме
Kreditne rejting agencije na finansijskom tržištu
Проблеми, писци, дела VII
Мајка у пољу камилице
Заблуде и истина о „Цркви босанској“
Одлазак на острво Арт; Подстицаји, 1
Вредновање књижевног текста
Човек и време 