„У свету историје никад краја разговору о коначним закључцима. Ова врста истраживања никад се не завршава, јер свако ново поколење има свога Канта и Хегела, Шпенглера или Тојнбија. Ови, а и толики други извори филозофско-историјске мудрости, јасно, никад не пресушују. Живе генерације увек изнова морају усвајати, промишљати и истраживати историју.
Познати историчар средњег века Хајден Вајт истражујући перспективе дела историчара XIX века уверава нас да се радови филозофа историје (Хегела, Маркса, Ничеа и Крочеа) ни по чему не разликују од дела ‘правих’ историчара (Мишлеа, Ранкеа, Токвила и Буркхарта); не разликују зато што и филозофи и историчари свој рад заснивају на сличним ‘модалитетима свести’ или фигурама имагинације. То значи да не постоји чиста историографија која не би истовремено била и филозофија историје, као и да је истраживање историје резултат прихваћене реторичке стратегије.“ (Аутор)
Тајна Совиног дола
Bishop Strossmayer, a Croat, Greater Croat or Yugoslav
Распукле зоре
Тетоважа ума
Везмарово сећање
Невеста на прагу
У звезданој смоли
Život i poezija Mubere Pašić
Savremenija poimanja politike 1. Shvatanja politike krajem 19. i početkom 20. veka
Вилин коњиц
Песме
Истина о смрти је лаж
Живот и пјесма
Човек и време 