Између логоса и алгоритма. Огледи о личности, техници и истини

„Има у студији Драгана Ћузулана, која је пред нама, нечег одисејевски узбудљивог, трагичног и носталгичног, напетог од почетка до краја, што није чест случај са философски профи­лисаним студијама. На путовању које креће са првом реченицом студије Између Логоса и алгоритма, у потрази за узроком и сврхом технике оличене у вјештачкој интелигенцији, инсистира се на томе да постојање има смисао и да је људски живот Аријаднина нит – иако трагично непознат, ипак херојски отворен – те да клупко бића, као што има свој почетак, има и свој крај, свој телос у коме ће се размрсити све унутрашње сврхе.

AI је трагична прича наших живота која маркира и крај наше цивилизације и људскости, јер престајемо бити поли­тичка бића; заједничко емпиријско свједочанство знања нестаје, језички електрицитет искуства ријечи, поезије и умјетности се губи, а друштво истине замјењује друштво потреба и услуга. Алгоритамска цивилизација лотофага у непочин-пољу.

Драган Ћузулан зна да циљ и смисао метафизичке потраге, како за антички, тако и за христијанизовани хеленизам, није била информација, макар и трансцендентална, већ начин постојања, очовјечен кроз искуство, одисејевског живота пута који је дат знању истине као друштвеном догађају.

Знање је само оно које нам открива пут логичке пристој­ности и хармоније бића и у којој се остварује егзистенцијална слобода у граду заједнице живота. Свједоци су ту и Левинас, Кант, Хајдегер, Хелдерлин – сапутници на путу Откривења новог града који се гради на угаоном камену православне литургијске драматургије.

Ако је у алгоритамској цивилизацији разрушен Град, онда је, каже аутор, остао само Храм. Мислити је исто што и постојати, дјеловати је исто што и живјети – није свеједно. Истражујући теме као што су техника и технологија, вјештачка интелигенција, роботика, медијски и комуника­циони алати, Драган Ћузулан истражује како су свакодневне технолошке промјене већ промијениле и настављају да мије­њају начин на који размишљамо, односимо се и разумијемо стварност.“ (Из Предговора протојереја ставрофора проф. др Бориса Брајовића)