Dodir daljina

„У пле­ја­ду пи­са­ца, ко­ји да­нас жи­ве по­сли­је Жи­во­та (ве­ли­ко Ж ов­дје ни­је гра­ма­тич­ка гре­шка не­го ли­те­рар­на ка­те­го­ри­ја) спа­да и књи­га До­дир да­љи­на На­ђе Ка­ли­ча­нин. Њен ро­ман ни­је са­мо књи­жев­но дје­ло не­го до­ку­ме­нат, јер је у ње­му са­мо исти­на го­то­во ли­ше­на ли­те­рар­не има­ги­на­ци­је. Тра­ге­ди­ја На­ђи­не по­ро­ди­це рав­на је ан­тич­ким тра­ге­ди­ја­ма. Вр­ху­нац те тра­ге­ди­је је су­и­цид дје­ча­ка ко­ји ни­је на­пу­нио ни три­на­е­сту. У струч­ној ли­те­ра­ту­ри за­пи­са­но је да је су­и­цид­ност дје­це из­у­зет­но ри­јет­ка и зна­чи да је та­кво ди­је­те пре­кра­ти­ло нај­те­жу цр­ну ту­гу и му­ку. На­ђа је сво­ју ту­жну исти­ни­ту при­чу ис­пи­са­ла кре­а­тив­ном пи­сме­но­шћу обо­га­ће­ну ори­ги­нал­ном ме­та­фо­ри­ком, по­ред­ба­ма, укра­сним при­дје­ви­ма и ми­са­о­ним ко­мен­та­ри­ма.

Пу­но је пи­та­ња ко­ја оста­ју без од­го­во­ра. На­ђа по­ку­ша­ва да их на­ђе у ми­сли­ма нај­е­ми­нен­ти­јих фи­ло­зо­фа и не на­ла­зи их. Ње­не не­мир­не адо­ле­сцент­не го­ди­не вре­мен­ски се по­кла­па­ју са по­сљед­њим тре­ћим бал­кан­ским ра­том, ко­ји не мо­гу об­ја­сни­ти ни нај­бли­ста­ви­ји умо­ви. Јер, пре­ма Вол­те­ру, рат је је­дан од нај­стра­шни­јих зло­чи­на, не по­сто­ји на­па­дач ко­ји би свој зло­чин за­о­гр­нуо пла­штом пра­вед­но­сти.

Уна­точ ужа­си­ма ко­је је На­ђа пре­тр­пје­ла ни­је пот­пун гу­бит­ник и тра­ги­чар јер се на кра­ју ро­ма­на не ба­ца са хри­ди у мо­ре. По­сљед­ње по­гла­вље ње­не књи­ге но­си искру оп­ти­ми­зма са­мим на­сло­вом Вра­та оста­ју отво­ре­на. Њен син Мар­ко ко­ји но­си дје­до­во име, пру­жа јој по­јас за да­ље пли­ва­ње жи­во­том и пре­но­си је пре­ко по­но­ра.“ (Из Поговора Вјере Рашковић Зец)