Замор је скупио крила

Књига Радована Кецојевића представља својеврсну песничку ретроспективу у којој аутор, у позним годинама, сабира своје животно и стваралачко искуство и кроз разуђену лирску целину промишља теме које су трајно обележиле његову поезију. Његово певање обухвата слободу, отаџбину, Русију, Црну Гору, Косово, порекло, љубав, тугу, пролазност, наду, природу, годишња доба и живот уопште, при чему посебно место заузима завичај – Пива, Дурмитор и родно Боричје. Повратак завичају истовремено је повратак детињству, коренима и једном целовитијем доживљају света. Значајни мотиви су и жена као идеализовано и готово недостижно биће, као и сан, који постаје простор слободе, сећања, слутње и духовног сусрета са прошлошћу. Кроз снове, успомене и призивање далеких простора Кецојевић гради сопствени песнички свет у којем су живот и природа повезани, а човек непрестано трага за смислом, светлошћу и неком „другом обалом“ постојања.

Иако његову поезију снажно прожимају меланхолија, бол и свест о пролазности, у њој истрајавају витализам, оптимизам и вера у духовну снагу човека. Песник се осврће и на сурово савремено доба у којем су многе традиционалне вредности доведене у питање, изражава патриотска осећања и из прошлости призива догађаје и људе који су трајно обележили његов живот. Најдубља лична рана везана је за рани губитак мајке, од које је као седмогодишњи дечак заувек одвојен; због тога песма „Мајко“ представља једно од најемотивнијих места у књизи и сведочанство непролазне чежње за мајчинском блискошћу. Насупрот том болу стоје песме о младости, испуњене ведрином и вером у будућност. Ипак, свест о неумитном протоку времена све је снажнија, па песник у завршним стиховима наговештава крај сопствене песничке мисије и симболично предаје своје стваралаштво онима који ће наставити тамо где је он стао.