500 дин.

Везмарово сећање

Додај у листу жеља
Савремена поезија 978-86-7396-447-8 14x20 cm, 128 стр. броширано 2014.
Подели

Од истог аутора

Јован Н. Бундало

Жао нам је, по задатим условима претраге није пронађен ниједан наслов у нашој понуди.

Главни јунак једног од три циклуса песничке збирке Везмарово сећање је Мићо Везмар, који је преживео стравичан злочин у месту Шушњар у Другом светском рату.

Шушњар је треће по величини стратиште у Босни и Херцеговини за време Другог светског рата. На том месту убијено је око 5500 Срба и 50 Јевреја. У Извeштају о стању у бившој Врбаској бановини од априла 1941. до марта 1942. године, који је сачинио Гестапо, наводи се да је само на Илиндан 1941. године у Санском Мосту извршен покољ 2.862 мештана српске националности (факсимил овог извештаја може се видети у књизи Бранка Бокана Срез Сански Мост у НОБ 1941–1945, објављеној 1980). У Извештају су уписана и имена девојака које су усташе тих дана силовале у Сухачи, Кљевцима и другим селима и засеоцима насељеним искључиво српским становништвом.

Код злогласног магацина, како се наводи у Извештају, уморено је око три хиљаде, док је на осталим губилиштима тадашњег среза Сански Мост  убијено још око три хиљаде невиних људи. Из овога се види да је на подручју данашње општине Сански Мост уморено преко десет хиљада Срба.

 

 

ДУЊЕ НА ГРОБУ

 

На Шушњару стојим и јаде бројим.

По мутном уму сјетна звона звоне,

на сјећања сјела из давнина слика,

разњежена душа, тргне се па клоне,

ћути ко гроб стари испод споменика.

Около тишина, зеленило и цвијеће,

испред крста пламен омекшале свијеће.

 

На први поглед идила је цијела,

ал’ овдје нема лирскога дјела,

овдје и кад се плиће закопа,

провири људска кост бијела,

овдје је крвава свака стопа.

Из угрушка-крви ничу љубичице…

и када би грмечки снијег разгрно

проплако би камен Корчанице,

ко што плаче Уна и Језеро црно.

Питај Бихаћ, Крупу ил’ Градишку Стару

страдали смо у Јасеновцу и на Градини,

исто као и овдје на Шушњару.

Зато се клањам овој светој ледини.

 

Када ме овдје затекне љето касно

сјетим се Кљеваца и Антељ Боје,

и молитву читам и плачем гласно,

сјећања као стубови срама стоје.

Сјетим се крвавих усташких кама

и претачем јаде кроз свијест слијепу.

Ишла је Боја, насмијана, сама.

Силоваше је злотвори младу и лијепу.

 

О, Боже, има ли ишта од овога црње,

заклаше је звијери и бацише у трње.

 

Кажу да је пред њеном љепотом

поносна вила, лице крила.

А вољела је мирис дуња…

и кад је у црну јаму пала

на дуње је јама мирисала.

Отишла је у рај дјевојачка душа мила,

анђели над њом шире бијела крила.

 

Моје су се мисли у њезине уплеле,

ето ме опет ту када јесен смири боје,

тада ће мирисне дуње бити зреле.

Донијећу двије, Бојо, за покој душе твоје!

 

Спавај дјевојко лијепа,

покошено пољско цвијеће,

правда је глува и слијепа,

дуго ти нисмо палили свијеће.

 

Било је то доба безбожно и ружно

умјесто звона звонили су тужно

цвјетови крина и пољско цвијеће.

Спавај. Род те заборавити неће.

Сродна тематика

При претрази користите ћирилична или латинична слова. Уместо C и S пишите Ć, Č и Š.