У кругу књижевних и филозофских есеја

„У овој књи­зи реч је, углав­ном, о не­ко­ли­ко мо­јих са­бра­них књи­жев­них и по­ли­тич­ко-фи­ло­зоф­ских есе­ја, ко­ји, ве­ру­јем, имају своју сопствену унутрашњу логику, своје односе и своје границе, вертикале и хоризонтале, које ваља читати, дакако, критичком анализом. Есе­ји­стич­ко пи­са­ње је, ина­че, увек аван­ту­ра у не­по­зна­то; по­го­то­во кад да­нас ви­ди­мо ка­ко је у овом све­ту у ком жи­ви­мо мно­го мр­жње и не­прав­де. Кон­струк­ци­ја и де­с­трук­ци­ја ко­је се у ње­му зби­ва­ју јед­на­ке су. До­ђе ми да ка­жем ка­ко се исто­ри­ја ни­ка­ко не од­ви­ја у нор­мал­ном сми­слу. Ства­ри се, не­ка­ко, стал­но вр­те у јед­ном истом кру­гу. Оту­да су и број­не та­у­то­ло­ги­је у не­ким тек­сто­ви­ма би­ле го­то­во не­из­бе­жне због че­га се чи­та­о­цу из­ви­ња­вам. Јед­но­став­но то је та­ко, што би ре­као Ге­те: Лу­та чо­век док год не­чем те­жи. Лу­та­ју­ћи, ето, не по­ла­зи ми за ру­ком да са­жмем оно о че­му је у овим есе­ји­ма реч, а кад би ми то по­шло, он­да си­гур­но не бих имао по­тре­бу све ово да пи­шем.“ (Аутор)