Сложио чича стотину прича

„Иако се у сво­јим при­ча­ма Ра­ди­во­је Ву­јо­вић ба­ви јед­ном ма­лом со­ци­јал­ном гру­па­ци­јом хер­це­го­вач­ких ко­ло­ни­ста на Ко­со­ву на про­сто­ру се­ла Му­ха­џер Ба­буш и Срп­ски Ба­буш у око­ли­ни Ли­пља­на, у суд­би­на­ма ње­го­вих ју­на­ка мо­же­мо да пре­по­зна­мо спе­ци­фич­но­сти жи­во­та на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји у дру­гој по­ло­ви­ни два­де­се­тог ве­ка. Опре­де­лив­ши се за иро­ниј­ски еле­ме­нат жи­во­та и вр­ца­вост ду­ха хер­це­го­вач­ког чо­ве­ка, Ву­јо­вић од­лич­но осли­ка­ва жи­вот у нај­е­сен­ци­јал­ни­јем об­ли­ку ис­по­ља­ва­ња – сме­ху, че­сто (или ско­ро по пра­ви­лу) и на вла­сти­ти ра­чун. По­себ­на од­ред­ни­ца це­ло­ви­то­сти и до­каз ква­ли­те­та на­ла­зи се у на­чи­ну на ко­ји Ву­јо­вић ре­ал­ну то­по­гра­фи­ју пре­тва­ра у мит­ски про­стор. О раз­ли­чи­тим суд­би­на­ма, сли­ка­ма ко­сов­ског и хер­це­го­вач­ког за­ви­ча­ја, се­о­ским за­дру­га­ма, по­ли­тич­ком и иде­о­ло­шком кет­ман­ству, скри­ве­ним су­шти­на­ма су­жи­во­та са шип­тар­ским ста­нов­ни­штвом го­во­ри не­кон­вен­ци­о­нал­но и убе­дљи­во, по­ме­ра­ју­ћи сре­ди­ште при­по­ве­дач­ког ин­те­ре­со­ва­ња у сме­ру нео­че­ки­ва­них си­ту­а­ци­ја или ка­рак­те­ро­ло­шких спе­ци­фич­но­сти. Од­лич­но по­зна­ва­ње ло­кал­не лек­си­ке и на­реч­ја са­мо по­ја­ча­ва ути­сак и жи­во­пи­сност ис­ка­за а иро­нич­на сен­че­ња и фи­гу­ра­тив­но озна­ча­ва­ње ли­ко­ва и си­ту­а­ци­ја, сет­ни ше­ре­тлу­ци и ап­сурд­ни то­но­ви до­дат­но сти­ли­зу­ју ди­ја­лог и мо­но­ло­шке пи­шче­ве за­кључ­ке. По­го­то­во ако при­до­да­мо то­ме да су се и Хер­це­гов­ци као и сви дру­ги Ср­би на­ла­зи­ли на ра­зним и че­сто су­прот­ста­вље­ним стра­на­ма у ра­ту из че­га су про­из­и­ла­зи­ле раз­не ко­мич­не и тра­гич­не си­ту­а­ци­је у по­сле­рат­ном пе­ри­о­ду као у при­чи До­бар дан ку­ме до­ра­те или у при­чи Ста­рост је те­шка, али че­ка, ка­да чи­ка Ла­зар ка­же: Па ви ни­сте нор­мал­ни, ја сам уочи ра­та имао са­мо дви­је стра­не и отишô у ону по­гре­шну, бје­жи­те ви од ме­не.

И на дру­гим стра­на­ма и у дру­гим при­ча­ма је про­жи­ма­ње исто­риј­ског и ин­ди­ви­ду­ал­ног уком­по­но­ва­но успе­шно у на­ра­тив јер пи­сац не же­ли да при­хва­ти вре­ме не­по­сред­ног ис­ку­ства као гра­див­ни еле­ме­нат хи­је­рар­хи­је есен­ци­јал­них жи­вот­них вред­но­сти. Кон­ти­ну­и­тет је оно што нас оба­ве­зу­је, он се­бе и сво­је ју­на­ке по­ре­ди са слав­ним пре­ци­ма, Бар­јак­та­ром Ва­си­љем као ро­до­на­чел­ни­ком фа­ми­ли­јар­ног по­но­са и вр­ли­не али и са ју­на­ци­ма из дру­гих ра­то­ва (Пар­ти­зан­ка Ми­ле­на, По­мор­ска ака­де­ми­ја…), же­ле­ћи са­вре­ме­ни­ци­ма и по­том­ци­ма да до­ча­ра оба­ве­зу­ју­ћу ком­плек­сност по­ро­дич­ног на­сле­ђа. На тај на­чин же­ли да по­тен­ци­ра убе­дљи­вост људ­ске ин­ди­ви­ду­ал­не ди­мен­зи­је али исуд­бин­ску усло­вље­ност окол­но­сти­ма и број­ним по­ро­дич­ним и ко­лек­тив­ним ре­ми­ни­сцен­ци­ја­ма.“ (из поговора Петра В. Арбутине)