Рeка (не)заборава: сећање које тече

„Александар Милутиновић је један од многобројних Срба који покушава да препева нашу историју. Та историја је славна, али тешка; јуначка и пуна бола, она од нас стално захтева да будемо на нивоу који нас, можда, превазилази. Зато Милутиновић, обраћајући се Мајци Србији, настоји да измоли опроштај за наше пропусте и промашаје: ‘Краљице, лепото, круно / Извини што глумимо живот / На тебе хулимо пуно / Ко ђаво на свети кивот’. Он родољубиве песме пише зато што има децу и жели да његова деца имају будућност: тако је једну од њих записао ‘чувајући ћерку да се у сну не откотрља с кревета. Многаја љета, догодине у Призрену, Книну, Скадру, Скопљу…’

Зато Милутиновићу река Дрина није граница: ‘У својој лепоти најсрпскија кичмо / Чувамо те и пазимо, не дамо те ником / Да те зове границом, да ти име куди / А да с обе стране живе исти људи’. Родољубље је, пре свега, завичајност. О томе Милутиновић каже: ‘Пожелим да одем и попнем се горе / Да погледам с виса што и Радич глед’о / Копаоник, Јастребац и даље се боре / Са вихорним ветром и прелепим небом’.

Поезија Александра Милутиновића са историјским коментарима који су јој додати, заветна је у најдубљем смислу те речи. Реч је, наравно, о Косовском завету.“ (из предговора Владимира Димитријевића)