Приче о истинама су Миленин ратни дневник, њен апел против ратног безумља, покушај да се рат сагледа из визуре страдалника и патника да се не би поновио. У овом дневнику записана је Јованина песма о отетом завичају, Божанино одушевљење буђавим кексом из Црвеног крста, Емирова телевизијска порука… Забележене су и приче о одраслима, као и шест прича Миленине кћерке Марије која се првим словима учила у „учионици на нишану“. Видела је тада девојчица како су јој убили ружу, баки ишчупали срце кад су јој срушили кућу, како је псић Роки плакао у ропству…
Без Милениних и Маријиних прича сигурно бисмо остали сиромашнији за једну обичну и топлу људскост. Мајка и кћерка нас позивају да осетимо бол и беспомоћ детета и човека, и останемо људи у времену страдања и бесмисла.
Да се прича и памти
Стаза
Име ми је љубав
Козара, споменик нашег памћења
Са Флором на ти
Гласно ћутање
Херцеговачки хајдук Станко Сочивица
На трагу манастира Детлак
Душа на длану
Ратни сукоби на границама Републике Српске 1992.
Срећа преплетена трњем
Jezik između biologije i kulture
Срби у Мостару; расправе и огледи
Српско-руска сусретања
Минут ћутања; епизоде из босанског рата 1992–95. 