„На Дучићевим вечерима поезије у Требињу појавиће се, ненадано, име Божидара М. Глоговца, чија ће моћна и бриљантна мисао кроз стих бљеснути као муња. Загрмиће његов стих као гром, зрелом снагом, мудрошћу тканом и чистотом горског извора надојеном.
Божидар ће од раног дјетињства осјетити, доживјети и упити топлину родитељског огњишта; добити благослов и понијети у бијели свијет као аманет очински. Управо због тога ће он сачувати чари архетипски бритког и раскошног језика који се прелама кроз његову цјелокупну поезију, гдје је начин казивања једноставан, раскошан и мелодичан.
Поезија Божидара М. Глоговца је испуњена топлином, вјером и снагом мушком. Он точи ламент својим прецима, тврдом животу – опором трајању; поезију бола, поноса и пркоса; мирис завичаја и запретаног огњишта.“ (Из рецензије Миладина Томовића)
Вукодолске приче
Zapjevaj druže, ne žali grlo / Sing My Friend, Do Not Spare Your Voice
Шта би рекао Че
У златној смоли ћилибара
Епископија захумско-херцеговачка
Добрички цветови
Живопис
Одсјај душе
Краљ Петар од рођења до смрти
Pregled shvatanja politike
The Keys to Life
Јутарња капија
Сунчани поздрав
Губер кућу гради
Босанска голгота, слом снага ЈВоУ у Босни 1945. године
Професор Златоусти Алкион
Ја-Тара
Истина и обмане – pашомонијада сарајевских избјеглица
Срби у Мостару; расправе и огледи
Знамења старе Херцеговине 