„На Дучићевим вечерима поезије у Требињу појавиће се, ненадано, име Божидара М. Глоговца, чија ће моћна и бриљантна мисао кроз стих бљеснути као муња. Загрмиће његов стих као гром, зрелом снагом, мудрошћу тканом и чистотом горског извора надојеном.
Божидар ће од раног дјетињства осјетити, доживјети и упити топлину родитељског огњишта; добити благослов и понијети у бијели свијет као аманет очински. Управо због тога ће он сачувати чари архетипски бритког и раскошног језика који се прелама кроз његову цјелокупну поезију, гдје је начин казивања једноставан, раскошан и мелодичан.
Поезија Божидара М. Глоговца је испуњена топлином, вјером и снагом мушком. Он точи ламент својим прецима, тврдом животу – опором трајању; поезију бола, поноса и пркоса; мирис завичаја и запретаног огњишта.“ (Из рецензије Миладина Томовића)
Игром до смисла
Тражим помиловање – лирске дискусије с Душановим закоником
Поглед из оштрог угла
Коб
Морине у Херцеговини, повијест о планини
Сто песама за Максима
Čuvam te Istanbule
Andrićevi Znakovi – Andrićs Zeichen
Јутарња капија
Далеко се чуло
Вилин коњиц
У златној смоли ћилибара
Заклон
Песник и песма
Срећа преплетена трњем
Браћа
Писмо галебу
Коштана врпца
Влаховићи код Љубиња 