Нећу да гледам очима мртвозорника

„По­сле об­ја­вље­них књи­га по­е­зи­је и про­зе, ова пе­сни­ки­ња сва­ки пут из­но­ва на­сто­ји да пре­и­спи­та мо­ћи сво­га пе­снич­ког је­зи­ка и до­ма­ша­је по­е­ти­ке осло­бо­ђе­не сте­ре­о­тип­них зна­че­ња и окви­ра у ко­ји­ма се оства­ру­је, те­же­ћи за са­го­вор­ни­ком ко­ли­ко ствар­ним то­ли­ко има­ги­нар­ним. Тај чин се до­га­ђа пред са­мот­ним огле­да­лом – углав­ном, оним ко­је раз­от­кри­ва по­во­де ис­ка­зи­во­сти, на­да­све се­ме ду­шев­ног иси­ја­ва­ња, на­лик исти­на­ма на­спрам мно­гих не­ис­ка­зних осми­шље­ња или оних ко­ја се ни­ка­да не мо­гу пот­пу­но да из­го­во­ре. За­пра­во, Ра­дој­ка Ми­ло­ше­вић не при­ста­је на ис­ку­ша­не пу­те­ве – још ма­ње на ома­мљи­ве са­мо­об­ма­не у че­ста­ри­ма име­ни­ца са­о­бра­зних ме­та­фо­ра­ма, по­го­то­ву ако не осло­ба­ђа­ју ми­са­о­ни про­стор за од­сев са­мо­свој­ног би­се­ра уну­тар ‘шкољ­ке’ без об­зи­ра што се не отва­ра ни­ко­ме дру­гом осим њој са­мој − уди­шу­ћи ‘ки­се­о­ник’, а из­ди­шу­ћи ‘угљен-ди­ок­сид’, вр­сту ва­зду­ха од­већ за­тро­ва­ног у ци­ви­ли­за­циј­ским уве­ћа­ним апе­ти­ти­ма да се има што ви­ше ма­те­ри­јал­не до­би­ти по сва­ку це­ну − на­у­штрб ху­ма­ни­стич­ких иде­а­ла.

Ра­дој­ка Ми­ло­ше­вић успе­ва да пре­у­сме­ри не­што чи­тљи­во и од­већ појм­љи­во у ис­тој ин­то­на­ци­ји и спон­та­ној ко­му­ни­ка­ци­ји са ово­вре­ме­ним чи­та­о­ци­ма, иако је по­вре­ме­но шкр­то­ре­ка и са­бра­на у ко­шти­ца­ма ко­је ни­су при­ла­го­ђе­не пот­пу­ној се­ман­тич­кој сли­ве­но­сти. Та­ко нам ну­ди пу­то­каз до – не­ке вр­сте по­е­тич­ког упо­ри­шта у су­да­ру пр­ве ствар­но­сти, ка­кву пред­ста­вља олов­ка ко­ја се гу­би из вид­ног по­ља са­мим ко­тр­ља­њем, по­ни­шта­ва­ју­ћи сан… Та­ко­ђе, ука­зу­је да је ‘све из­ли­за­но до про­вид­но­сти’ ко­ја се на­ме­ће из­ме­ђу ре­до­ва пре­вас­ход­но пло­ђе­них уз­да­хом и згла­сјем са­мо­и­ро­нич­ним, баш она­ко ко­ли­ко се на­та­ло­жи јет­ко­сти у раз­ло­зи­ма при­гу­ше­ног не­за­до­вољ­ства сво­га тре­нут­ног ду­шев­ног ста­ња и про­ми­шља­ња тра­гом ме­ло­ди­је осло­бо­ђе­не вер­си­фи­ка­циј­ских нор­ма­ти­ва, учво­ре­них ми­са­о­них ис­ка­за, па­ра­док­сал­них упри­зо­ре­ња и не­су­здр­жа­не рас­пра­ве са соп­стве­ним егом под сен­ком по­ме­ша­них осе­ћа­ња.“ (из поговора Радомира Андрића)