„Вера Радека није од оних песникиња која само идеализује чинодејство љубави, већ га разлаже на оне узусе који су иманентни свакој љубави, па и оној која са собом носи трагове, да не кажем, ожиљке бола, сете, туге, стрепње и немира и многе часове неизвесности како да љубав задржи у себи, тај божански активизам вољења, пре него што пређе у велики споменар догођеног у простору и времену.
На један веома транспарентан начин, Радека је ову тему обрадила и у песми Шарена кутија, дајући у њој пример властите реминисценције на љубавну рефлексију самопитањем: шта је волела и како је волела и да ли је њено вољење било право, да ли је онај први пољубац упућен драгој особи био од оних који не грме тако јако као топ, али се његов ехо чује деценијама и деценијама. Цитирам другу строфу из Шарене кутије: ‘Реци: Јеси ли бар понекад у неку суморну ноћ / Или у неки дан кад би те притиснуо сећања хук / Пожелео да чујеш стихове из срца исцеђене / Или их је обојио љубавног заборава мук’.
Начелно, песникиња се држи става да нема ничег отменијег и цењенијег него што је то људска верност, каo најсветије савршенство и дар људске душе. То је онај став када ни сама смрт неће над љубављу никада имати потпуну власт. То је, такође, једно интимно скровиште, та шарена кутија у којој су похрањени: страст, сумња, недоумица, пуноћа и нежност телесних уживања, нада и усхићење и шта ли још све. Сам њен живот с друге стране огледала.“ (Из рецензије Душка Новаковића)
Последњи ђерам
¿Qué diría Che?
Приче сарајевских избјеглица
Из културне историје Мркоњић Града. Српско православно црквено пјевачко друштво „Николајевић“
Јелена, мајка које нема
Манастир Подмалинско
Сви Адамови гријеси
Пут према изгреву сунца
Шишке и заљубишке
Глуха кућа
Давидов свет 