Кобни дани у Херцеговини 1942.

Историјску подлогу ове књиге чине догађаји у Херцеговини почетком 1942. године који сведоче о погубној заслепљености комуниста, који су властиту оданост идеологији доказивали убиствима својих рођака, пријатеља и комшија, када су, јавно и тајно, побили велики број невиних Срба широм Херцеговине.

Вељко Вилић, непосредни очевидац, детаљно је описао злочин у селу Брајићевићи код Гацка, где су партизани (под командом В. Шегрта и П. Драпшина), 1. априла 1942, на веома суров начин побили дванаесторицу недужних мештана. Убијени су: Милован Зиројевић, Михајло Зиројевић, Војин Зиројевић, Милан Зиројевић, Томо Зиројевић, Павле Зиројевић, Никола Зиројевић, Тодор Глушац, Раде Вилић, Душан Драшковић, Данило Дамјанац и Војан Ћеклић.

***

„Ма куд да по­ђем не мо­гу по­бје­ћи од мог се­ла. Пу­них 50 го­ди­на је би­ло за­бра­ње­но да се пи­ше о мом се­лу ова­ко ка­ко то са­да ра­дим.

Ка­да пи­шем о Бра­ји­ћев­ићима, као да се по­но­во нео­па­же­но, као у не­ком сну, вра­ћам у ту сво­ју зе­ле­ну ко­тли­ну ме­ђу бр­ди­ма ко­ју сам за­у­ви­јек на­пу­стио. Вра­ћам мом род­ном се­лу ове при­че са љу­ба­вљу и по­што­ва­њем и пра­шта­њем.

У Бра­ји­ће­ви­ћи­ма је жи­вио мој пра­ђед Кр­сто Ви­лић ко­ји се до­се­лио из Мој­ков­ца. Пре­ми­нуо је у сво­јој 91. го­ди­ни. Ту се ро­дио и мој ђед Спа­со­је и жи­вио пу­них 77 го­ди­на. И мој отац Ра­де ро­дио се у Браj­и­ће­ви­ћи­ма. Ту је жи­вио до сво­је 41. го­ди­не ка­да су га муч­ки уби­ли пар­ти­зан­ски без­бо­жни­ци на Ве­ли­ку сри­је­ду, 1. апри­ла 1942. го­ди­не. И ја сам се ро­дио у Бра­ји­ће­ви­ћи­ма и ту жи­вио  23 го­ди­не.

Да­нас од по­ро­ди­це Ви­ли­ћа ни­ко­га не­ма у Бра­ји­ће­ви­ћи­ма. Сви Ви­ли­ћи су се ра­се­ли­ле по разним мјестима бив­ше Ју­го­сла­ви­је, па и да­ље.

И дру­ге по­ро­ди­це су се раз­и­шле, на­пу­сти­ле су се­ло. У се­лу ви­ше не­ма ни­ко­га од по­ро­ди­ца: Глу­шац, Му­чи­ба­бић, Хр­њез, Бу­ха и Ви­лић. Од по­ро­ди­це Зи­ро­је­вић, ко­ји су би­ли нај­број­ни­ји. у се­лу су 2008. године  бо­ра­вила са­мо два ста­ра чла­на по­ро­ди­це, ко­ји за­јед­но има­ју око 160 го­ди­на.

Сва не­по­крет­на имо­ви­на Ви­ли­ћа и дру­гих по­ро­ди­ца у Бра­ји­ће­ви­ћи­ма је на­пу­ште­на. Ве­ћи­на ку­ћа је пот­пу­но уни­ште­на, пра­те­ћих обје­ка­та ви­ше и не­ма, зе­мља је об­ра­сла ко­ро­вом, стру­ја у се­ло ни­је ни­кад до­ве­де­на, пу­те­ви су за­пу­ште­ни. (Се­ло је ску­по пла­ти­ло сво­ју ода­ност кра­љу и чет­нич­ком по­кре­ту.)

У мом род­ном се­лу са­да ву­ци ви­ју и гракћу га­вра­но­ви“. (Аутор)