Аутор

Душица Ивановић

Душица Ивановић је рођена у Лозници 1960. године. Дипломирала је на Катедри за српскохрватски језик и југословенске књижевности Филолошког факултета у Београду, Лекторско-редакторски смер. У Београду је радила као професор српског језика, новинар и лектор. За време четворогодишњег живота у Словачкој, преводила је са словачког на српски језик.

Од 1998. до 2021. године је живела и радила у Торонту, Канада. Поред посла у компјутерској индустрији, бавила се наставним радом у школи српског језика, била је члан редакције и један од лектора часописа за књижевност и културу „Људи говоре“, сарадник „Новина Торонто“ и новинар у часопису САН, који у Канади излази на српском језику и са којим и даље сарађује. Од 2021. године живи у Панчеву. Члан је Удружења књижевника Србије, Српско-канадског удружења писаца „Десанка Максимовић“, Института за дечју књижевност у Београду и Књижевног друштва „Сунчани брег“.

Објавила: „Срце мог срца“ – поетска збирка, 2010, „Звездани путници“ – поетска збирка, 2012, „Небо под ногама“ – поетска збирка, 2013, „Љуљашка“ – збирка кратке медитативне прозе, 2015, „Пролог за Димитрија“ – роман, 2016, „Разоружана слова“ – поетска збирка, 2019, „Зовем се Астикја (Учење душе)“ – роман, 2019, „Љубав је плава шкољка у којој станује небо“ – збирка песама за децу, 2020, „The Keys to Life / Кључеви живота“ –двојезична енглеско-српска поетска збирка, 2021, „Тако се гради кућа“ – поетска збирка, 2021.

Поезију, прозу и књижевне есеје објављује у листовима, часописима и на књижевним интернет страницама. Бави се лектуром, пише приказе и рецензије. Душичине песме су заступљене у антологијама, зборницима и изборима поезије. Добитник је Повељe Академије „Иво Андрић“ 2014. за дотадашњи песнички опус, књижевнe наградe „Растко Петровић“ за 2020. годину за роман „Зовем се Астикја (Учење душе)“, као и бројних повеља и признања за свој књижевни рад и допринос очувању српског језика и писма.

При претрази користите ћирилична или латинична слова. Уместо C и S пишите Ć, Č и Š.