Žena u žrvnju

„У свом аутопоетичком кругу ауторка апострофира жене. Врло ретки су мушкарци јунаци у њеним причама, они су само каузално повезани са догађајима, често их детерминишу, одређују својом ауром. Али, жене су носиоци фабуле, оне је генеришу и простиру до вечности. Као да постоји нека тајна архитектоника ове збирке, хронологија, која је можда и намерна. Приче крећу од догађаја из детињства, прве младости, студентских дана, заљубљивања, невестинских велова и свадби до брачног фатума и мрака. Вероватно је наша ауторка пуно читала, или сви који трагамо за сопственим идентитетом силазимо до Кишових Улица кестенова и детињства. Тако у причи Тунел осећамо онај кишовски егзистенцијалистички страх. Хоћемо ли сићи на правој станици из воза помахниталог у ноћи, хоћемо ли промашити. Јунакиња из страха да не закасни, скаче, пада и повређује колена. Страх је наша најстарија емоција. Без ње би нас појеле дивље звери. Са њом се суочавамо свакога дана. Страх јунакиње Тунела одређује њену девојачку душу.

Јунакиње наше ауторке носе и боју нашег патријархалног менталитета, али и свеопште родне одреднице. Оне преживљавају ратове, терор, рушење зидова, паљење кућа. Оне су и Божана и Мила и Нера и читава колона безимених које у низу стоје пред мушком правдом у мушком свету. Архетипски лик жене, исконске мајке, драге, све то искрсава у овим причама. Удаја за невољеног, као у народној песми, као продукт тла, баладе, жена нероткиња која одлази да буде мајка сирочићима, све се то већ налази у нашој народној поезији, и у животу. Све то разуме наша ауторка и испира кроз своја фабулативна сита. Остају каменчићи, груменчићи нама читаоцима.

Далеко од феминизма, далеко од догме, без претензија, ова књига је носталгични албум наших кућа, често ‘зла бајка’ за принцезе које су се спотакле о камен, нешто погрешиле у трену рођења или венчања. Оне тако ходају у једној ципели, док друга има поломљену штиклу, а онај део хаљине који је поцепан крију од публике, као у причи Гламур. Овај гламур има колорит наших крајева и често кратко траје, као младост. Тај гламур, међутим, Снежана Никитовић Хамзић доноси овом књигом српској прози која јој се радује. Још једном женско писмо, још једном женске теме са оном магловитом силуетом мушкарца, мужа, оца који управља њиховим бићем. Ипак, женска реч ће бити последња. Она је, као што Андрић каже, капија, улаз и излаз у овај свет.“ (из рецензије Славице Јовановић)