У звезданој смоли

„Књи­га Сла­ђа­не Ми­лен­ко­вић пред­ста­вља жан­ров­ски и те­мат­ски раз­у­ђе­ну, а ипак це­ло­ви­ту збир­ку крат­ких при­ча по­де­ље­них у не­ко­ли­ко ци­клу­са. Она ујед­на­че­но во­ди на­ра­тив­ну нит кроз раз­ли­чи­те ре­ги­стре и све­то­ве – од мит­ског, по­не­где исто­риј­ског, пре­ко ур­ба­ног и са­вре­ме­ног, до ин­тим­ног и ре­а­ли­стич­ног с при­ме­са­ма ма­гиј­ског. Стил­ски раз­и­гра­на, ова збир­ка при­ча је на мо­мен­те сен­ти­мен­тал­на, бла­го иро­нич­на, али у осно­ви ду­бо­ко емо­тив­на.

У ци­клу­си­ма о Ме­де­ји, Сир­ми­ју­му и пра­де­ди, чу­је се ка­ко лич­на при­ча од­зва­ња кроз ка­мен и крв, кроз ме­тал и глас. У бол­нич­ким при­ча­ма, те­ло је и ме­та­фо­ра и ствар­ност – стра­дал­но и чу­де­сно, бол­но и сме­шно, осе­тљи­во на до­дир, али и на за­бо­рав. У ур­ба­ним сег­мен­ти­ма, ре­чи и ми­сли пло­ве кроз ки­кот, не­ла­го­ду и отре­жње­ње сва­ко­дне­ви­це. Ту не­ма ре­то­ри­ке. Има – пре­жи­вља­ва­ња.

Упе­ча­тљи­ве ме­та­фо­ре и по­ет­ска сли­ка (нпр. дла­ке као та­ла­са­ста сви­ла ко­је ра­сту до гне­зда го­лу­би­це; ‘зе­ле­но, зе­ле­но, зе­ле­но’, као ехо муч­ни­не) чи­не ово де­ло осо­бе­ним, а игра гра­ни­ца из­ме­ђу фик­ци­је, сна и ре­ал­но­сти чи­та­о­ца на тре­нут­ке збу­њу­је и ин­спи­ри­ше да чи­та да­ље. При­су­ство ма­гиј­ског ре­а­ли­зма иш­чи­та­ва се као ло­ги­ка уну­тра­шњег све­та, не као екс­цен­трич­ност, што до­при­но­си ори­ги­нал­но­сти при­ча.

На­ра­ци­ја Сла­ђа­не Ми­лен­ко­вић је фраг­мен­тар­на, у функ­ци­ји осе­ћа­ња: не пра­ти ли­не­ар­ни ток, већ емо­ци­о­нал­ни ри­там. То је пи­са­ње ко­је не же­ли да ‘зна’, већ да ‘из­др­жи’, да бу­де ту. Без укра­сног сти­ла, али са ду­бо­ким по­ет­ским на­бо­јем, оно што ова збир­ка успе­ва је да вас на­го­во­ри да се и ви ‘окре­не­те на бок’ – у се­би, у се­ћа­њу, у чи­та­њу. Ово су при­че ко­је се не при­ча­ју гла­сно, али ко­је у на­ма ду­го од­је­ку­ју.“ (из рецензије Сима Потко­њака)