У крилу сањалице

„Мла­ђи­на љу­бав­на по­е­зи­ја се мо­же упо­ре­ди­ти са двор­цем ко­ји пред­ста­вља јед­ну цје­ли­ну са мно­го про­сто­ри­ја, опре­мље­ним рас­ко­шним на­мје­шта­јем, та­ко да не знаш у ко­ју ћеш про­сто­ри­ју при­је за­ви­ри­ти, или стати на не­ки од ћи­лима са стотинама раз­ли­чи­тих му­стри.  У осно­ви Млађине пјесме су: емо­ци­је, страст, че­жња… и све из­ви­ру из ср­ца и ду­ше, а за­вр­ша­вају се не­гдје ме­ђу зви­је­зда­ма, дру­же­ћи се са вје­тром ко­ји по­не­кад до­но­си а не­кад од­но­си и рас­пли­њу­је те стра­сти. А и мје­сец је, та не­бе­ска лу­та­ли­ца, не­кад са­ве­зник а не­кад противник или и ра­до­зна­лац, ко­ји за­ви­ру­је у сва­ки ку­так на­ше ин­ти­ме.

Пјесник Станишић се вра­ћа нај­ве­ћим људ­ским ври­јед­но­сти­ма: сре­ћи и љу­ба­ви – гдје на­ста­ју сти­хо­ви, то­пли, ла­ки, ле­пр­ша­ви…. ко­ји­ма нас не­пре­ста­но тје­ра да са­о­сје­ћа­мо са њим и да уто­не­мо у ду­би­ну вла­сти­тог сје­ћа­ња и осје­ћа­ња.

У тај ћи­лим љу­ба­ви уткао је он сву ча­ро­ли­ју но­ћи и да­на, мје­се­чине, зви­је­зда, ки­ше, вје­тра, сније­жне бје­ли­не и сја­ја, бо­је је­се­ни и ми­рис про­ље­ћа, на­де и че­ка­ња… и све­га оно­га што опле­ме­њу­је ду­шу и ука­зу­је на сми­сао жи­во­та.

Са ова­квим ју­тром дан не­ма на­де,

Сун­це се ка­ни да ли да пла­не.

за­пла­ка облак, кап ки­ше па­де,

Да ли ће ов­дје икад да сва­не.

То је та Мла­ђи­на по­е­зи­ја, пу­на жи­во­та и див­них по­ру­ка, јер љу­бав је вјеч­на, непро­ла­зна, без­гра­нич­на и неуни­шти­ва.“ (из рецензије Богдана Боровчанина)