„Није никаква тајна то: да филозофија и песништво, grosso modo, па и васколика уметност, могу постојати из извора вечите нејасности и неизвесности; из тајанства света и живота при чему се и њихов развој понаша и именује као оно што осваја, и освајајући преображава и биће и нашу свест о томе бићу. Ту је уједно дат и извор и смисао. Притом не смемо сметнути с ума ни то да се на филозофски пут креће из и због велике обавијености незнањем. Из те ‘обавијености’ крећу на пут ка тајној тананој бити и филозоф и песник, у крајњој инстанци и сваки мислилац и уметник знајући да се ‘негде’ крије оно одакле су ‘кренуле све ствари’ на овом свету, знајући да негде скривено постоји још недомишљено, оно опште почело. Филозофија и песништво, рекао бих и цела уметност нас тако држе у вечитој будности и знању да још нисмо код онога до чега нам је увек стало. Филозофија и песништво се тако развијају, не као поседовање већ као вечито тражење.“ (Аутор)
Којекуде – Срби у памет се
Црна Гора и Русија у вријеме анексионе кризе 1908–1909.
Шта те боли, Јупитере?
Ја-Тара
На раскрсници, књига друга
Filozofija politike II. Moć i moral
На обалама историје савременог света
Сви Адамови гријеси
Jevrejka Behara; sarajevska legenda
Похвала међу рекама 