Прича о трагедији ЈНА у Сарајеву 1992. године може се разумети као инвентар сведочења, које нам помаже да сагледамо нове димензије злочина. Миладин Петровић ствара вишеслојну причу о окрутности, незнању, идеолошкој лаковерности, погубној инерцији…
Из обиља документарног материјала, Петровић ствара аутентично мемоарско дело у коме образлаже неке кључне догађаје, као што су хапшење Алије Изетбеговића на Бутмиру или судбина колоне која је препуштена бандама Јуке Празине, Јусуфа Пушине и Јове Дивјака.
У делу приче која се односи на његову личну патњу, Петровић уноси скоро епску димензију, јер се као у народној песми у муслиманском ропству нашла и његова рођена сестра Славка. Пред бригом о њој, скоро да нестају личне муке и страхови, бол и понижење. Док с њега скидају одећу и чизме и ударају га чиме стигну, Миладин упорно поставља само једно питање: да ли неко зна где му је сестра…
У завичају чудесних бића
Догађај код „Српске круне“
Листања
Душа у пепелу
Тајна Добровољачке улице
L’instituteur – Учитељ, Париз–Paris (1917–1918)
Ко смо – одакле смо
Mocambo
Српска православна црква у Дубровнику
Приче из белог града
Пивска сновиђења
Одјеци Шурманачке јаме
Крваво љето у Љубињу 1941. 