Миодраг Јекнић је успео да у свакој својој песми дочара стварност блиску стварности у којој савремено дете живи. Он виђења света и живота слика и артикулише живим језиком детињства, мером његовог смисла и разумевања појава, промена, ствари и предмета.
Детињство је само по себи, по природи својој, поезија. Песник открива ту поезију детињства, тај зачарани свет духа, игре и лепоте, он сликом и звуком реализује његову и реалну и метафизичку будност, он у песничким текстовима потврђује саму суштину дечјег постојања.
Случај сликара Мијушковића
Мала приношења
Иза високог зида
Одлазак на острво Арт; Визије – Свет, 3
Јутарња капија
Славно доба Херцеговине; Спомен-књига о Херцеговачком устанку 1875–1878.
Јелена, мајка које нема
Јунаци из устаничке епопеје Филипа Вишњића
Црква сељачких јутрења
Рудо у Великом рату 1914–1918.
Причај бако још 