Миодраг Јекнић је успео да у свакој својој песми дочара стварност блиску стварности у којој савремено дете живи. Он виђења света и живота слика и артикулише живим језиком детињства, мером његовог смисла и разумевања појава, промена, ствари и предмета.
Детињство је само по себи, по природи својој, поезија. Песник открива ту поезију детињства, тај зачарани свет духа, игре и лепоте, он сликом и звуком реализује његову и реалну и метафизичку будност, он у песничким текстовима потврђује саму суштину дечјег постојања.
Незаборав
Радомир из Миоковаца – роман о деди у тридесет три гледања
Месец у коси
Сабрана дјела, Корона – освета црне краљице
Žena u žrvnju
Дневник Леоне Југин
Сви Адамови гријеси
Учитељица
Праскозорје
Завичајни записи
Егзибициониста и други
Sama među ljudima
На пртинама старине
Како, Вуче, деца уче 