„Иако се у својим причама Радивоје Вујовић бави једном малом социјалном групацијом херцеговачких колониста на Косову на простору села Мухаџер Бабуш и Српски Бабуш у околини Липљана, у судбинама његових јунака можемо да препознамо специфичности живота на Косову и Метохији у другој половини двадесетог века. Определивши се за иронијски елеменат живота и врцавост духа херцеговачког човека, Вујовић одлично осликава живот у најесенцијалнијем облику испољавања – смеху, често (или скоро по правилу) и на властити рачун. Посебна одредница целовитости и доказ квалитета налази се у начину на који Вујовић реалну топографију претвара у митски простор. О различитим судбинама, сликама косовског и херцеговачког завичаја, сеоским задругама, политичком и идеолошком кетманству, скривеним суштинама суживота са шиптарским становништвом говори неконвенционално и убедљиво, померајући средиште приповедачког интересовања у смеру неочекиваних ситуација или карактеролошких специфичности. Одлично познавање локалне лексике и наречја само појачава утисак и живописност исказа а иронична сенчења и фигуративно означавање ликова и ситуација, сетни шеретлуци и апсурдни тонови додатно стилизују дијалог и монолошке пишчеве закључке. Поготово ако придодамо томе да су се и Херцеговци као и сви други Срби налазили на разним и често супротстављеним странама у рату из чега су произилазиле разне комичне и трагичне ситуације у послератном периоду као у причи Добар дан куме дорате или у причи Старост је тешка, али чека, када чика Лазар каже: Па ви нисте нормални, ја сам уочи рата имао само двије стране и отишô у ону погрешну, бјежите ви од мене.
И на другим странама и у другим причама је прожимање историјског и индивидуалног укомпоновано успешно у наратив јер писац не жели да прихвати време непосредног искуства као градивни елеменат хијерархије есенцијалних животних вредности. Континуитет је оно што нас обавезује, он себе и своје јунаке пореди са славним прецима, Барјактаром Васиљем као родоначелником фамилијарног поноса и врлине али и са јунацима из других ратова (Партизанка Милена, Поморска академија…), желећи савременицима и потомцима да дочара обавезујућу комплексност породичног наслеђа. На тај начин жели да потенцира убедљивост људске индивидуалне димензије али исудбинску условљеност околностима и бројним породичним и колективним реминисценцијама.“ (из поговора Петра В. Арбутине)
Косово и Метохија – српска баштина
Дневник Леоне Југин
Из Лајпцига до Лужице. Лужички Срби у стварности и предању
Листања
Травничке свјетиљке
Обриси у магли
Сто песама за Максима
Тумарања
L’instituteur – Учитељ, Париз–Paris (1917–1918)
Отисци времена – из културног летописа Срба у Канади
Двострукe рефлексиjе
Српска православна црква у Дубровнику
¿Qué diría Che?
Прсти лудих очију
А возови су пролазили, давно...
Слика
Из Божијег врта
Сабрана дјела, Приче
Растанак на Палама
Studies on English and Serbian Language
Приче из Новог Травника
Јутарња капија
Месец у коси
Потапање ветра
Живот и пјесма
Сеоски адресар за мање упућене
О граде мој; завичајна антипоема
Српска народна Европа – роман о вестима дана
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World
Putem zaspalog vetra
Спартак. На атлетским стазама Сакула и Опова
Kad padne magla
Од Борака до Вишеграда – Илија Сарић, соколаш и равногорац
Морине у Херцеговини, повијест о планини
Кућни праг
Детлак – село између двије ријеке
Почело је са сновима
Život i poezija Mubere Pašić
Збег – роман о времену око Другог српског војевања у седам слика
Школе у држави Немањића
Шта те боли, Јупитере?
У трагању за оцем 