„Иако се у својим причама Радивоје Вујовић бави једном малом социјалном групацијом херцеговачких колониста на Косову на простору села Мухаџер Бабуш и Српски Бабуш у околини Липљана, у судбинама његових јунака можемо да препознамо специфичности живота на Косову и Метохији у другој половини двадесетог века. Определивши се за иронијски елеменат живота и врцавост духа херцеговачког човека, Вујовић одлично осликава живот у најесенцијалнијем облику испољавања – смеху, често (или скоро по правилу) и на властити рачун. Посебна одредница целовитости и доказ квалитета налази се у начину на који Вујовић реалну топографију претвара у митски простор. О различитим судбинама, сликама косовског и херцеговачког завичаја, сеоским задругама, политичком и идеолошком кетманству, скривеним суштинама суживота са шиптарским становништвом говори неконвенционално и убедљиво, померајући средиште приповедачког интересовања у смеру неочекиваних ситуација или карактеролошких специфичности. Одлично познавање локалне лексике и наречја само појачава утисак и живописност исказа а иронична сенчења и фигуративно означавање ликова и ситуација, сетни шеретлуци и апсурдни тонови додатно стилизују дијалог и монолошке пишчеве закључке. Поготово ако придодамо томе да су се и Херцеговци као и сви други Срби налазили на разним и често супротстављеним странама у рату из чега су произилазиле разне комичне и трагичне ситуације у послератном периоду као у причи Добар дан куме дорате или у причи Старост је тешка, али чека, када чика Лазар каже: Па ви нисте нормални, ја сам уочи рата имао само двије стране и отишô у ону погрешну, бјежите ви од мене.
И на другим странама и у другим причама је прожимање историјског и индивидуалног укомпоновано успешно у наратив јер писац не жели да прихвати време непосредног искуства као градивни елеменат хијерархије есенцијалних животних вредности. Континуитет је оно што нас обавезује, он себе и своје јунаке пореди са славним прецима, Барјактаром Васиљем као родоначелником фамилијарног поноса и врлине али и са јунацима из других ратова (Партизанка Милена, Поморска академија…), желећи савременицима и потомцима да дочара обавезујућу комплексност породичног наслеђа. На тај начин жели да потенцира убедљивост људске индивидуалне димензије али исудбинску условљеност околностима и бројним породичним и колективним реминисценцијама.“ (из поговора Петра В. Арбутине)
Тајна Добровољачке улице
Пут до истине
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World
Не могу престати да трагам. Изнад трагова и сенки
Ко ме све није гласао
Ипак у небо погледам често
Месец у коси
Бела крила
Невеста на прагу
Читање Аркадије – пријатељски симпосион или разговори о роману „Повратак у Аркадију“ Славице Гароње
Цвет из туђе баште, песме и приче
Умиљанкa
Вожд Карађорђе у руским хроникама
Ратни дневник, Пале 1993–1995
Ћирило и Методије
Путују речи
Време са укусом пралина
Са Флором на ти
Стаза
У царству вилиног коњица
Детлак – село између двије ријеке
Сабрана дјела, Пасијанс или стрпљење
Putem zaspalog vetra
Порука животиња
Сањалица
Нова балканизација српских земаља
Прамен среће
Опиљци
Znam da nikad ne smem stati
Краљевство за детињство
Порука мудрог зеца
Српска православна црква у Фочи
Пут према изгреву сунца
Пусте горе питоме долине
Шта би рекао Че
Елегије
Ријечи очи љубави
Десио се живот
Свети Сава
Сонети у три круга
Истина о смрти је лаж
Радомир из Миоковаца – роман о деди у тридесет три гледања
Српске народне приче о животињама 