У периоду од 1948. до 1953. године пресељено је из Србије у западне републике мноштво фабрика и индустријских погона. С фабрикама су пресељавани и људи, најбољи кадрови из Србије, стручњаци – инжењери и мајстори, радници квалификовани за рад у индустрији. Неизвесност је, посебно, пратила велики број Крагујевачана који су добили задатак да на простору данашњег Новог Травника подигну војну фабрику. Фабрика је подизана у атару забаченог босанског села, а људи су смештани у радничке бараке, где су радили и живели доста дуго, све док се временом нису подигле стамбене зграде за пристојније становање и нормалан грађански живот.
Симо Пургић реконструише догађаје који су пратили становнике Новог Травника у одређеним животним приликама и околностима, описује збивања и осветљава ликове, конкретне актере живота у граду који се подизао, развијао и одређивао људске судбине. Приче су утемељене на фактографији и документарном материјалу, обједињују документарну и књижевну грађу коју је Пургић литерарно трансформисао и стваралачки осмислио.
И крв је горела
Књижевно дело Милоша Црњанског
Зашто ти ово говорим
Поп Јовичина буна
Тканица времена – прошло вријеме и даље постоји
Потапање ветра
Црна Гора и Русија у вријеме анексионе кризе 1908–1909.
Буњин село
Тајна Совиног дола
Латице једног цвијета
Губер кућу гради 