У периоду од 1948. до 1953. године пресељено је из Србије у западне републике мноштво фабрика и индустријских погона. С фабрикама су пресељавани и људи, најбољи кадрови из Србије, стручњаци – инжењери и мајстори, радници квалификовани за рад у индустрији. Неизвесност је, посебно, пратила велики број Крагујевачана који су добили задатак да на простору данашњег Новог Травника подигну војну фабрику. Фабрика је подизана у атару забаченог босанског села, а људи су смештани у радничке бараке, где су радили и живели доста дуго, све док се временом нису подигле стамбене зграде за пристојније становање и нормалан грађански живот.
Симо Пургић реконструише догађаје који су пратили становнике Новог Травника у одређеним животним приликама и околностима, описује збивања и осветљава ликове, конкретне актере живота у граду који се подизао, развијао и одређивао људске судбине. Приче су утемељене на фактографији и документарном материјалу, обједињују документарну и књижевну грађу коју је Пургић литерарно трансформисао и стваралачки осмислио.
Шта би рекао Че
Црвени руж
Кључеви живота
Ходам по дуги
Амерички девети круг – из живота словенских досељеника у Канади
Док неба буде
Putem zaspalog vetra
Морине у Херцеговини, повијест о планини
Далеко се чуло
Studije o Blohu, Adornu i Markuzeu
Питома долина Лашва Брод
Изабрана проза и поезија
Лилитин скок – Прыжок Лилит
Сусрети и казивања
Вукодолске приче 